Извештај са трећег Чегарског марша 26.05.2019 - www.cegarskimars.rs





















Статистика посета
од 30.10.2017.

Данас: 42
Два дана: 139
Недељно: 842
Месечно: 4021
Годишње: 30818
Укупно: 85400

Највише посета
28.2.2018 1076









18. јун 2019..


Извештај са трећег Чегарског марша 26.05.2019


Први србски устанак је букнуо на Сретење 1804. године када су Срби у северним деловима Турске царевине не могавши трпити турског зулума (конкрентно терор дахија) окупили се у Орашцу, шумадијско село поред Аранђеловца. Изабраше себи вожда да их води: Ђорђа Петровића, кога Турци касније прозваше Карађорђе.

Висок и маркантан лик, крупне грађе на бојиштима је тукао и  бројније и јаче снаге Османлијске царевине (јањичаре, сулатнову гарду и др.)... тако да су паше и аге дрхтале само на спомен његова имена. Он који је био неписмен, али оштроуман и храбар какакв се рађа једном у три столећа. Заредало се бојева, где су Срби схватили да могу да остваре вишевековни сан и да добију оно што желе: а то је слобода!

Сам Вожд Карађорђе је увидео да не може баш да чека Турке већ да их мора сам нападати и ослобађати србске земље. Тако је сачињен план и формиране су три војске:  права је послата да ослобађа јужноморавску удолину, друга ибарску све до Црне Горе... а трећа преко Дрине у Босну. Војвода Милоје Петровић је био на челу прве армије устаника и у пролеће 1809. године дошао пред Ниш са 18.000 људи под оружјем.



Тада је у Нишу било само 5.000 Турака који су чекали помоћ, која им је стигла касније. Око Ниша је направљено шест шанчева... и чекало се. Међу србским војводама је почела да куља неслога, тензије су порасле на највиши ниво... Турци којима је дошло појачање из Видина, Једрена, Врања, арнаутских плаћеника нагрнули су на брдо Чегар где су биле смештене србске снаге...

Уплашени силне турске војске и могућег пораза Милоје Петровић и Петар Добрњац повлаче своје војнике из боја, а само Војвода Стеван Синђелић остаје у свом шанцу. Пет пута су Срби издржали силне турске нападе на шанац и јуначки се борили... све док Турци нису у шестом јуришу нападају Синђелићев шанац и да упадају преко турских лешева... Почела је борба прса у прса, чак су и зуби радили уместо пушака. Видевши да их Турци надјачавају Синђелић се пробија до складишта муниције и пуца кубором у бурад барута. Оде у ваздух све... и Срби и Турци, много више Турака него Срба... а Синђелић узлетео у легенду!



Након Чегарског боја нишки Хуршид-паша од србских глава прави лобању и на путу према Цариграду прави Ћеле-кулу са циљем да застраши све хришћанске народе шта бива ако ударе на Турску царевину.

Први устанак је пропао у јесен 1813. године, а Други устанак већ подигнут у пролеће 1815. године од Милоша Обреновића, да би Србија коначно постала самостална 1833. године признањем Султана који је издао повељу. Сам град Ниш је тек крајем 1877. године ослобођен од Турака.



                            *          *         *

Тако је бивало пре два века... Данас ове ствари ако проговарате називају вас "старомодним", ако организујете посећујете манифестације из тог времена лепе вам етикету чудака у најмању руку. Под утицајем масмедија и историја и славни преци су постали "демоде". Данас су важнији трачеви са естраде, политичке баљезгарије, спортски догађаји и сл. Све оно што спада у ПЕТПАРАЧКЕ ПРИЧЕ! Пажњу добијају ликови који не знају ни таблицу множења, а камоли две епске песме...



Додуше и наш образовни систем је деценијама наопак у смислу да за Први србски устанак одпада једна лекција у историјској читанци, па посета Чегру, Мишару, Љубићу, Орашцу спада више у сатистичку грешку, а не у редовне екскурзије за школарце. Такве ствари су сасвим нормалне у Француској, Русији, Јерменији, Изреалу... једино код нас мук или мумлање у браду.

Чегарски марш као манифестација нишких извиђача постојао је пре девет и више година, али се све срушило као кула од карата 2011. или чак годину дана раније. Ми из Србског Светионика смо 2017. године покренули, односно обновили овако нешто. Помогла нам је тада наша пријатељица, а касније и саборац личанка Рада... 2018. године смо наставили започето.



Тако и ове 2019. године упркос бројним другим обавезама да не прекидамо нит позвали смо србске родољубе не само из Ниша, да нам се прикључе. Из Београда кренуше два аута, баш као из Врања и Руме. Наш догађај је најавило и неколико нишких портала. Тако да се нас на Тргу Краља Милана у 11 сати, у центру Ниша окупило тридесетак. Оно што је мене радовало јесте присуство деце, троје иду у школу, а двоје још нису ни дозрели за то.

Пре самог почетка трећег Чеграрског марша начинили смо једну групну фотографију са нашим заставама и транспарентима да се види чији смо и који смо. Затим уђосмо улицу Вожда Карађорђа и тамо формирасмо колону коју су обезбеђивали припадници саобраћајне полиције града Ниша.



Нисмо ми нигде журили, већ лагано... Чуле на челу са Владом и Зокијем, у средини Горан са Зокијем Врањанцем, а позади скроз Срђан исто Врањанац. Одмах иза Чулета Маркан, Кљаја, Ратко, Мићан... Сташа са клинцима, Ђукаковићи, Равногорци... Прва дама била задужена за сликање...

Прва пауза била је код Ћеле куле где смо се одморили у хладу, а млађани Слободан нам исприча причу о Ћеле кули, када и како је она настала. Обиђосмо је изнутра и још мало се сликали код Синђелићева споменика. Сташа донела мало трешања да се освежимо. Дође и Митке са пајтосом из војске.



Настављамо даље полагано до кружног тога и Булевара Медијане... Мало диваних са Анђелом и Иваном... Упекла звезда даница, само лије зној ко зрнца грашка. Много људи нас поздравља из аутомобила и свира. Друга пауза је по традицији близу ресторана "Романса" код неке зграде где смо потражили хладовину.

Морало се даље тако да ми скренусмо у Матејевцу ка Чегру лево узбрдо. Како је крај маја месеца то су трешње дозреле па су нам је свима биле зазубице што их гледамо око нас.. Чегар се приближавао, ко није сањао воду и то хладну тај "није нормалан".



Кад се приближисмо Чегру зауставим колону и речем да ћемо се прикупити а онда и сви запевати из срца добро познату песму:

"Ој војводо Синђелићу,
србски сине од Ресаве равне..."

 



Тако и би... Сташа је почела, ми прихватили и видимо Чегарски споменик како сија на сунцу. На степеништу нас песмом дочекала Илијана са другарицама: Милена и Наталија. Обиђосмо споменик и Чика Селе нас дочека у хладовини под липом. Рада је имала пуне руке посла... али упркос томе нас и она поздравља. Њу сам мало стресирао пар сати раније јер сам се нашалио да смо ми већ око 13 сати на Чегру... замало је шлог није ударио тада. Али авај, пауза у хладовини је свима пријала.

Подељено је мало воде и онда смо чули чувену беседу чика Селета о Чегарском болу како проговара старина од осам деценија живота. Иако сам чуо бар два пута његову беседу није ми досадно, увек желим да чујем нешто ново. Служила се кафа и пиће, а ми се претворили у уво. Најпосле испред Србског Светионика поклоним чика Селету једну захвалницу за помоћ око организације Чегарског марша, али и једну флашу ракије из Подриња, што му посла мој таст лично.



Пошто нам већ три године помажу припадници нишке Саобраћајне полиције, тако сам и поручнику Костићу дао једну захвалницу са жељом да нам и даље наставе помагати у Чегарском маршу. И њима је било драго јер нису очекивали. А заслужили су јер свој посао су обавили више него коректно.

Пређосмо с оне стране споменика да положимо венац, а пре тога су Сташа и Илијана отпевале химну "Боже Правде" као најаву за наш програм. После тога у делегацији Србског Светионика за полагање венаца Чегарским јунацима били су: Горан, Чуле и Зоран.



Златне медаље за подвиг у пешачењу током читовог Чегарског марша добили су: Василија, Вук, Ангелина, Димитрије и Илија... Наша деца, наша будућност... они су ти који су уствари ХЕРОЈИ ДАНАШЊЕ СРБИЈЕ!

На самом крају и једна групна фотографија испред Чегарског споменика док нас сунце обасјава, а Чегар светли... као прави светионик. За наук поколењима и захвалност прецима.



Како смо сви огладнели, то Рада са својим помагачима подели ручак - војнички пасуљ на тацнама. Било и салате и хлеба... јабука, воде, свега... А ми црвени ко индијанци од оног сунца прегорели, па поседали да једемо ретко добар пасуљ. Уживанција која нема пара да се плати, искрено.

Мени се првом није ишло кући, те позовем Сташу да запева коју, да нам мало душу причести са неком лепом песмом... И поче она да поји ко славуј да поји...

"Србкињица једна мала, по Косову цвеће брала,
 брала га и венац вила, па се њиме закитила..."

 

Долази и Илијана па оне у дуету. Прва дама све снимала и одушевљавала се, док је мени слала сигнале да прекинем да им "помажем". Јест вала, понесе ме атмосфера, иако ми је последњих дана зарибао глас... после дођоше и други, Наталија, Василија, Вук, Милена... па је било хорско извођење етно песама. Прави празник за очи и душу.



Тако нас пар возача Митке одбаци до града, па назад по остатак екипе... Поздрависмо се и изљубисмо ко најрођенији, па свак на своје путе до куће. Вредело је... и због историје и због дружења и због песме... једноставно видите да све има свој смисао.



Ако ништа друго ми знамо са чим ћемо пред Стевана Синђелића и остале Чегарске јунаке!

 

 

Милан Чучковић
27.05.2019.

 

ВЕЛИКО ХВАЛА СВИМА КОЈИ СУ НАМ ПОМОГЛИ: ОРГАНИЗАЦИЈОМ, УЧЕШЋЕМ, РЕКЛАМОМ... ДОГОДИНЕ ОПЕТ НА ЧЕГАР!

 

 


И мени изгорео врат и подлактице. Ми смо у 23 сата стигли кући. После поноћи сам легао.

Био је одличан марш, без обзира на бројност. Дружење је било некако блискије, интимније. Онако као породица.

 

 

Горан Митровић
27.05.2019.


Нема веће среће када се са браћом овим поводом срећете.

Љубав према отаџбини нас веже и тако се чува сећање на поносне нам претке кад је најтеже. И невероватно је што сваки пут нешто ново чујем и научим иако је тема иста. Удружење није само реч већ жив организам много значи искуство, жеља и воља да се нешто добро уради. Овом приликом браво свима на труду и зноју.

С обзиром да сам ове године пошла са целом својом породицом, дечица су чиста срца и пуни су лепих утисака и паметних питања...

Тај сегмент деловања Србског Светионика морам да истакнем. Деца су наша будућност и ово је савршена прилика да уз дружење, шетњу и подстрек науче историју своје земље и самим тим науче да разликују које су то праве вредности, а које не, који су  прави јунаци, а који измишљени...

Кад их овако од малена учимо онда смо и као родитељи пола посла одрадили, децу треба усмерити и подржати.

Србски Светионик заслужује за то пажњу и овом приликом позивам друштвено одговорна лица да подрже овај рад и да следећи пут боље испрате сам догађај.

Хвала пуно свима који су се позиву одазвали. И како је рекао чика Селе треба да ратујемо, да се боримо: али књигом и да се боримо али против неслоге и беле куге.

На завршетку Трећег чегарског марша 26. маја, девојке су без пробе први пут овако заједно запевале неколико народних и духовних песама и разгалиле све присутне...

Поздрав свима и Боже здравље видимо се опет до године!

 

 

Сташа Митић
27.05.2019.


Користим ову прилику да јавно похвалим ОРГАНИЗАЦИЈУ трећег Чегарског марша и нашу Раду 🏆, која се несебично потрудила да свима нама буде лепо и пријатно. ХВАЛА!

Такође признајем да је ове године пасуљ био бољи! А и трешње су биле свима доступне (а не само појединцу).

Поред свих разлика (опозиције и позиције 😃) , окупљени смо око исте ствари и овај марш и беседа србске историје је нешто што најмање можемо учинити за наше претке који су оно највредније што су имали дали за нас.

Моја породица и пријатељи "Врањанци" поносни смо што смо били део историје и враћања дуга на који смо обавезани.

Видимо се на следећем маршу!

 

Зоран Петровић
27.05.2019.


 

Хвала пуно Зоране на љепим рјечима! Велики поздрав теби и твојој породици и осталлим Врањанцима. Сви смо били јучер са истим циљем и ја сам поносна на то и на све учеснике марша, посебно на оне најмлађе.

Морам још да додам, тј да незаборавим нашу Сташу, која је била уз мене (што се тиче Нишког дјела организације) за све што је било потребно, у поноћ и у подне је била спремна за помоћ, само сам је ја ове године поштедила колико сам могла с разлогом (нама познатом). Због тога хвала и Сташи на учешћу у организацији.

 

 

Радмила Допуђ
27.05.2019.
 




Посећено је: 132  пута
Број гласова: 5
Просек: 5,00

Оцените нам овај чланак:






ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ:

Извештај са Чегарског марша 28. мај 2017

Извештај са другог Чегарског марша 27. маја 2018

Најава: Трећи Чегарски марш биће у Нишу 26. маја 2019













Ћеле-кула (тур. kelle kulesi, односно "кула од лобања") је споменик из Првог србског устанка (1804-1813) који је у знак одмазде турски Хуршид-паша изградило од лобања, погинулих србских ратника, предвођених Стеваном Синђелићем, у Чегрској бици, крајем маја 1809.

Француски путописац Алфонс Де Ламартин је 1833. године записао да Србљи морају да сачувају Ћеле кулу како би показали својим потомцима да су њихови преци животима плаћали њихову слободу...

Ово је јединствен случај у Европи да је овако нешто морбидно узида.

 Налази се на 4 км од центра Ниша, на путу ка Бањи.

 Сврстана је у споменике културе од изузетног значаја за Републику Србију и данас представља музејски објекат.


*                *                  *


Споменик на брду Чегар, надомак Ниша, подигнут је на месту где се одвијала чувена битка из Првог србског устанка, у знак сећања на погинуле војнике и војводу Стевана Синђелића.

Споменик на Чегру представља непокретно културно добро као споменик културе од изузетног значаја. за Републику Србију

Данашњи споменик у облику куле — симбола српског војног логора. Подигнут је поводом 150. годишњице ослобођења Ниша од Османског царства, 1. јуна 1959.  године.

Првобитни споменик је остао у ниши новог, изнад којег је 1928. године постављено бронзано попрсје Стевана Синђелића, рад вајара Славка Милетића.

Деценијама Чегарски споменик чува Селомир Марковић и његова породица.