Хајдук Вељко Петровић - www.cegarskimars.rs





















Статистика посета
од 30.10.2017.

Данас: 70
Два дана: 235
Недељно: 848
Месечно: 3329
Годишње: 37310
Укупно: 39997

Највише посета
28.2.2018 1076









2. јануар 2018..


Хајдук Вељко Петровић


ЈУНАЦИ ПРВОГ СРБСКОГ УСТАНКА

Вожд Карађрође - Васа Чарапић

Стеван Синђелић - Хајдук Вељко

Матија Ненадовић - Станоје Главаш

 

Вељко Петровић (1780-1813) је био србски хајдук и јунак Првог србског устанка. Био је оштар човек, који је имао у себи нексплозивност, по коме су га се плашили и саборци и непријатељи. Чак је и вожд Карађорђе имао проблем око његове послушности, али га је ценио, јер је ишао сам тамо где других 20 није смело.

Војевао је у многим бојевима против Турака и никада није узмицао на мегдану. Јуначки је погинуо 9. августа (28. јула по старом календару) 1813. када је са својих 3000 бораца бранио Неготин од 16.000 Турака.

Подигнути су му споменици у Бору и Неготину.



БИОГРАФИЈА

Вељко Петровић је рођен 1770. године у селу Леновац код Зајечара у богатој породици Петра Петровића, кога су звали „Сирењар“ због мноштва стоке које је поседовао и сира што је продавао.

У младости је Вељко Петровић био чобан и слуга. Са своје 22 године, као младић је реаговао када су два Турчина напала његову сестру. На мах их је убио и одмах се одметнуо у хајдуке.

Женио се два пута. Прва жена је била Марија, најмлађа сестра по мајци Станоја Главаша, али она није могла поднети његов хајдучки живот па се разиђоше.

Са Маријом је имао сина Радована, а данас потомци хајдук Вељка живе у селу Дубона и презивају се Хајдуквељковићи.

Друга његова жена, Чучук Стана, била му је нарочито мила. За њу се везују многе приче укључујући и оне да се са Вељком тукла против Турака, бранила Неготин и да је чак четири ране у тим борбама задобила. После његове смрти удала се за другог чувеног јунака, грчког капетана Јоргаћа. Врло живу Вељкову биографију написао је Вук С. Караџић.

 

 

 

ОДМЕТАЊЕ

Прво је ишао у Видин код великог одметника, бившег јањичара Пазваноглуа. Међутим и ту долази до изражаја његова прека нарав када убија два Пазванџијина момка и бежи.

Од 1803. године био је хајдук у чети Станоја Главаша, да би затим пришао старешини Смедеревске нахије, војводи Душану Вулићевићу Ђуши. Када војвода Ђуша тражи од Станоја храброг и поверљивог човека, Станоје није имао бољег избора до хајдук Вељка.

 

 

УСТАНИК

Од 1804. учествовао је у Првом устанку у чети са Главашем, а после са Душаном и Вујицом Вулићевићем. Својеглавост Вељкова је утицала на то да у времена ратна не буде послушан ни Вујици, а потом ни Карађорђу.

Са Вулићевићем се борио за Београд (1806), на чијим се шанчевима храбро борио. 1807. године постао је буљубаша и добио дозволу од Правитељствујућег Совјета да побуни Криви Вир и Црну Реку. Онда 1809. године хајдук Вељко је бранио Бању од Турака.

Лична његова храброст била је очаравајућа и о њему се брзо прочуодобар глас... Од његовог имена су Турци дрхтали и бежали када су чули да је он у близини. Прек и увек хајдук, Вељко није био много дисциплинован и србски Совјет је имао с њим чешће неприлика.

 

 

ОДЛИКОВАЊЕ

1810.  године одликован је руским златним орденом за храброст.

Нарочито се истакао у бици на Варварину, где је био рањен у леву руку и због тога остао мало сакат, али се није повлачио. 1811. године постао је крајински војвода и упућен је у Неготин, на Крајину.

Судбоносне 1813. неколико турских коњаника га је напало код села Буковча, где их је хајдук Вељко разбио у парампарчад. Турци су затим кренули са далеко јачим снагама, па се Вељко Петрович морао повући у неготинске шанчеве да их брани.

 

 

ПОГИБИЈА

Велики бојеви око Неготина почели су у лето 1813. године, када хајдук Вељко продире до Видина, па потом код Буковча туче мање турске јединице, али се убрзо однос снага мења. Турци су почели да опседају Неготин појачањима које им је послао турски паша из Влашке.

Укупно 16.000 турских војника је нападало Неготин кога је бранило свега 3.000 Срба. Вељко је утврдио Неготин, направио шанац, дигао куле и сачекао Турке. Највиша кула у којој је седео Вељко је названа Баба Финка.

У шанчевима, заједно са Вељком борила су се и његова браћа Милутин и Миљко, као и храбре буљубаше и бимбаше Хаџи-Никола Мијаиловић, Стојан Абраш, Делибалта и др. Очекивана помоћ коју је Вељко тражио није стигла.

Понестала је и муниција, па се хајдук Вељко сети и нареди да се сакупе по Неготину калајне ствари и да се растопе у пушчана зрна, а у топове је наређивао да се само стављају талири.

Дан и ноћ је обилазио шанчеве, храбрио своје војнике и поправљао рушевине од турских топова. Није хтео да бежи са мегдана.

Једно јутро, после двадесетак дана одбране, око 20. јула 1813. године, кад је наређивао оправке на малом шанцу, погоди га топовско ђуле кроз сред плећа. Једва је могао да изговори само : „Држ!". Пао је мртав на земљу.

Његов брат Милутин га је увече закопао код неготинске цркве.

Након Вељкове погибије, Турци су заузели Неготин и Крајину. Остале су запамћене његове речи:


"Главу дајем, Крајину не дајем!"




ОСТАВШТИНА

Хајдук Вељко је још за свог живота, а поготово после јуначке погибије слављен и опеван, али је увек наглашаван и његов хајдучки и бећарски дух.
Тврди се да постоји седамдесетак лирских и десетак епских песама о њему.

Мит око његове појаве је помогнут његовим оригиналним начином показивања пред битку. Када би узјахао свог омиљеног коња, Кушљу, Вељко је често позивао музику да свира пре него што се упусти у битку.

Прича се и да је ту исту музику поново позивао после завршеног мегдана да се пијанка и весеље настави. Заправо поред ратничког духа, који гаје красио, волео је боемски живот.

По њему су назване многе улице у Србији, Републици Србској, Црној Гори, па чак и један спортски клуб носи његово име. Подигнути су му споменици у Неготину, Бору... а постоји и музеј њему у част у самом Неготину.




Посећено је: 1220  пута
Број гласова: 0
Просек: 0,00

Оцените нам овај чланак:






ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ:

Вожд Карађорђе

Војвода Стеван Синђелић

Станоје Главаш

1804: Остружничка скупштина

Ћеле кула

1806: Ичков мир











Ћеле-кула (тур. kelle kulesi, односно "кула од лобања") је споменик из Првог србског устанка (1804-1813) који је у знак одмазде турски Хуршид-паша изградило од лобања, погинулих србских ратника, предвођених Стеваном Синђелићем, у Чегрској бици, крајем маја 1809.

Француски путописац Алфонс Де Ламартин је 1833. године записао да Србљи морају да сачувају Ћеле кулу како би показали својим потомцима да су њихови преци животима плаћали њихову слободу...

Ово је јединствен случај у Европи да је овако нешто морбидно узида.

 Налази се на 4 км од центра Ниша, на путу ка Бањи.

 Сврстана је у споменике културе од изузетног значаја за Републику Србију и данас представља музејски објекат.


*                *                  *


Споменик на брду Чегар, надомак Ниша, подигнут је на месту где се одвијала чувена битка из Првог србског устанка, у знак сећања на погинуле војнике и војводу Стевана Синђелића.

Споменик на Чегру представља непокретно културно добро као споменик културе од изузетног значаја. за Републику Србију

Данашњи споменик у облику куле — симбола српског војног логора. Подигнут је поводом 150. годишњице ослобођења Ниша од Османског царства, 1. јуна 1959.  године.

Првобитни споменик је остао у ниши новог, изнад којег је 1928. године постављено бронзано попрсје Стевана Синђелића, рад вајара Славка Милетића.

Деценијама Чегарски споменик чува Селомир Марковић и његова породица.