1813: Бој на Равњу - www.cegarskimars.rs





















Статистика посета
од 30.10.2017.

Данас: 55
Два дана: 169
Недељно: 908
Месечно: 5321
Годишње: 49834
Укупно: 52521

Највише посета
28.2.2018 1076









13. новембар 2017..


1813: Бој на Равњу


ПРВИ СРБСКИ УСТАНАК

Сеча кнезова - Орашaц - Чегар

Мишар - Делиград - Иванковац

Београд - Чокешина - Равањ - Лозница

Остружница - Баточина - Карађорђе

Ћеле кула - Ичков мир - Јањичари

 

Бој на Равњу је последња битка Првог србског устанка, то је битка која је заправо означила слом устанка и крај Карађрођеве Србије. Одиграла се у касно лето 1813. године у Мачви, односно Посавини на линији: Цер-Китог-Равње. Срби су имали око 3.000 бораца, а турска војска је била пет пута бројнија, са савременијим топовима.

У овој осудној бици турска војска је имала значајну помоћ француских официра, који су послати од Наполена. Они су донели новије топове и обучавали су турске јањичаре за борбу. Поред тога, видели су како могу да доскоче Србима, прокопавањем лагума и тако униште њихове шанчеве.

Турци су остварили велику победу, а србске војводе и Вожд Карађрође су се углавном повукли у Срем, који је био под управом Хазбуршке монархије. Настала је крвава турска освета над преосталим србским становништвом.

 

 

 

ПРЕТХОДНИЦА

Након Збора у Орашцу 14. фебруара 1804. који је означио почетак Првог србског устанка, хајдук Ђорђе Петровић постаје Вожд Србије. После више векова турског робства упаљен је пламен слободе.

Србски устаници су за релативно кратко време ослобађали велику територију: Шабац, Београд, Лозница, Сребреница, Бијељина, Зворник, Кладово, Смедерево, Пожаревац, Неготин, Ниш, Алексинац, Ужице, Пожега, Нова Варош, Пријепоље, Бијело Поље, Ћурпија, Рашка, Нови Пазар, Крушевац, Сијеница и др.

Заредало се великих бојева са Турцима (Мишар, Чокешина, Делиград, Чегар, Лозница, Штубик, Тичар Поље...), које су устаници углавном добијали, па је устаничка држава живела скоро 10 година.

Поред тога, основан је и Правитељствујући Совјет, највиши законодавни орган на територији слободне Устаничке Србије, којим је председавао прота Матија Ненадовић. Тако су чланови Совјета тражили помоћ од Аустрије у муницији и оружју, а ишли су чак и у Русију, да траже помоћ од руског цара. Било је битака где су Руси и Срби ратовали заједно.

Карађорђе се показао као умешан војсковођа који је са мање војника и артиљерије побеђивао Јањичаре, али и Султанову гарду неколико пута. Ипак, Турци су стално довлачили нове снаге јер су желели угушити устанак, знајући да ако Србима то успе, наставиће и остали поробљени хришћански народи на Балкану кренути тим путем.

 

 

 

ПРЕ БИТКЕ

Вожд Карађорђе је успоставио одбрамбену линију на западу, која иде линијом Цер-Китог-Равње на Засавици. Такође, утврђује и Шабачко поље.

Крајем августа 1813. године, устаничке снаге у Мачви које су предводили Прота Матеја Ненадовић, Стојан Чупић, Зека Буљубаша и други, успешно су задржавали Турке који су ишли поред Саве.

Устаници су ту ископали низ малих шанчева и ту дочекивали турску војску. Када је ту стигао и војвода Милош Обреновић са рудничком војском и Петроније Шишо са својим момцима, устаници граде и добро утврђују огроман шанац, између Саве и Засавице у Равњу, који је у продуженој линији имао 600м а између Саве и Засавице. Зека Буљубаша се са својим хајдуцима сместио на десном крилу шанца, а до њега Петроније Шишо. На овом шанцу први се нашао војвода Сима Катић - Прекодринац.

После њега су дошле војводе Милош Обреновић са Рудничанима, прота Матеја са Ваљевцима, Лука Лазаревић, Стојан Чупић са Мачванима и Зека Буљубаша са својим голаћима из Парашнице.

Тако се на Равњу окупило око 3.000 устаника са око пет топова, док је Турска војска бројала пет пута више, одноано преко 15.000 војника.

 

 

БИТКА

Босански везир Деренделија и Сулејман-паша Скопљак, командант турске коњице, овде су груписали већину туских снага из Босне и упорно настојали да сломе србску одбрану и продру према Шабцу. Турци су имали и бројну коњицу и артиљерију, а били су им придодати и француски артиљерци и инжењерци који су Турке обучавали у руковању новим француским топовима и копању подземних пролаза за дизање у ваздух устаничких утврђења.

У неколико наврата Турци су успевали да продру у поједине делове шанца, али су их устаници успевали поново избацити.


Младен Јосић, осликава Равањску битку

 


17. сепетембра 1813. године, после 17 дана љутих борби на сцену ступају Зека Буљубаша и његови "голаћи" и чувени мегданџија Петроније Шишо са својим златиборским ускоцима. Они су штитили одступницу србским вођама и осталим преживјелим устаницима. Док су имали барута бранили су ланац пушкама, а кад им је нестало муниције исукали су ножеве и тако нападали Турке. Они су се хватали са Турцима у коштац и у тој борби "прса у прса" изгинули су сви голаћи заједно са својим командантом Зеком Буљубашом.

Због ове забуне код Турака, србске војводе се избавише са преосталом војском. Милош Обреновић је једва умакао Турцима срушивши иза себе ћуприју на Модрану, прота Матеја Ненадовић се спасао тако што се домагао туђег коња, док је војвода Стојан Чупић са сабљом у устима препливао Засавицу и преко Пресеке и Ноћаја доспео у Шабац.

По доласку у Шабац, војвода Милош Обреновић је оштро напао команданта Симу Марковића који је у Шабцу имао под командом 10.000 људи, а није из  притекао у помоћ устаницима у Равњу, као ни раније онима из Лознице и Лешнице.

Дан касније, Турци крену према Митровици и пређу преко Модрана и низ Саву оду ка Шабцу.

 

 

 

ПОСЛЕДИЦЕ

Бој на Равњу односно Засавници се сматра једним од најжешћих које су Срби водили у 19. веку. У србском народу је од тада остао израз ”Засавица - права касапница”.

После овог пораза су наступили дани када су живи завидели мртвима, јер су Турци спроводили до тада невиђени терор над преосталим устаницима и србским становништвом.

Србски устанак је тако пропао и Турци су поново се навалили на Београдски пашалук. Наредне године је већ кренула Хаџи-Проданова буна, а већ у пролеће 1815. године Милош Обреновић у Такову подиже  Други србски устанак који је 1830. године довео до стварања Кнежевине Србије. Потоњи србски владари су даље наставили ослобађање поробљених територија, док је Османлијска царевина пропадала.

 

 

 

ВЕКОВИМА КАСНИЈЕ

У Равњу је 1925. године у центру села подигнут је споменик овим борцима, као и онима који су изгинули у ослободилачким ратовима Краљевине Србије 1912-1918.

Поводом двеста годишњице битке урађена је 2013. године, поред пута за Засавицу представа шанца са скулптуром Зеке Буљубаше у дрвету и спомен плочом.

 



Посећено је: 1891  пута
Број гласова: 15
Просек: 5,00

Оцените нам овај чланак:

















Ћеле-кула (тур. kelle kulesi, односно "кула од лобања") је споменик из Првог србског устанка (1804-1813) који је у знак одмазде турски Хуршид-паша изградило од лобања, погинулих србских ратника, предвођених Стеваном Синђелићем, у Чегрској бици, крајем маја 1809.

Француски путописац Алфонс Де Ламартин је 1833. године записао да Србљи морају да сачувају Ћеле кулу како би показали својим потомцима да су њихови преци животима плаћали њихову слободу...

Ово је јединствен случај у Европи да је овако нешто морбидно узида.

 Налази се на 4 км од центра Ниша, на путу ка Бањи.

 Сврстана је у споменике културе од изузетног значаја за Републику Србију и данас представља музејски објекат.


*                *                  *


Споменик на брду Чегар, надомак Ниша, подигнут је на месту где се одвијала чувена битка из Првог србског устанка, у знак сећања на погинуле војнике и војводу Стевана Синђелића.

Споменик на Чегру представља непокретно културно добро као споменик културе од изузетног значаја. за Републику Србију

Данашњи споменик у облику куле — симбола српског војног логора. Подигнут је поводом 150. годишњице ослобођења Ниша од Османског царства, 1. јуна 1959.  године.

Првобитни споменик је остао у ниши новог, изнад којег је 1928. године постављено бронзано попрсје Стевана Синђелића, рад вајара Славка Милетића.

Деценијама Чегарски споменик чува Селомир Марковић и његова породица.