1810: Варваринска битка - www.cegarskimars.rs























Статистика посета
од 30.10.2017.

Данас: 48
Два дана: 263
Недељно: 1091
Месечно: 4933
Годишње: 39977
Укупно: 94559

Највише посета
28.2.2018 1076









23. септембар 2019..


1810: Варваринска битка


ПРВИ СРБСКИ УСТАНАК

Сеча кнезова - Орашaц - Чегар

Мишар - Делиград - Иванковац

Београд - Чокешина - Равањ - Лозница

Остружница - Баточина - Карађорђе

Ћеле кула - Ичков мир - Јањичари

 

Варваринска битка била је битка између здружене србско-руске војске предвођене Карађорђем Петровићем и Јозефом Орурком са једне стране и турском војском предвођеном Хуршид-пашом. Битка се завршила убедљивом победом србско-руске војске.

Битка се одиграла недалеко Варварина у Расинском округу средином септембра месеца 1810. године.

Ово је трећи пут да су током Првог србског устанка заједно ратовали Срби и Руси против Турака Османлија. Србско-руске снаге су имале око 12.000 бораца са 15 топова, док су турске снаге имале око 30.000 војника, где је било доста арнаутских добровољаца. И они су имали петнаестак топова.

Руско-србске жртве у овом боју су биле незнатне, док су Турци имали преко 1.000 погинулих и тешко рањених, те су се повукли након битке у паничном бегу.

Успех Србима су опет донели шанчеви по Карађорђевој замисли.

 

 


ПРЕТХОДНИЦА

После Делиградске и Мишарске битке 1806. године, дошло је до трогодишњег затишија. Било је спорадичних окршаја са турским четама које су упадале изненада на ослобођену устаничку територију и чиниле злодела (пљачке, убиства, силовања, палежи и сл.). 
 
Турска царевина је била већ у бројним проблемима, јер су поред Срба и угњетавани остали хришћански народи са Балкана (Бугари, Грци...) подизали буне против турске страховладе и терора. Турска војска - Јањичари су почели да се буне и траже своја права, отимали су србским сељацима земљу и претварали је у читлуке, наметали су своје даџбине. Такође дошли су и економски проблеми - настала је агонија, праћена безакоњем.
 
Београд је ослобођен од Турака 1807. године. А 1808. година је била без великих бојева, па су Срби предвођени Правитељствујућим Совјетом наставили да подижу иниституције и да развијају власт на ослобођеним територијама.На седницама скупштина долазило је често до свађа Карађорђевих присталица и других војвода, јер једни су хтели централизовану власт, а други не.
 
И Срби и Турци су ослушкивали шта се дашава у рату Наполена и Руске империје.

Срби су имали један велики пораз код Ниша крајем маја 1809. године на Чегру, када је Хуршид-паша са многоројнијом војском успео да потуче Србе, јер су србске војводе биле разједињене тј. у свађи, а плус су оклевали са нападом, док је Турцима убрзо стигло појачање.

Војвода Милоје Петровић се ненадано повукао из боја и касније га је Карађорђе због издаје посекао, а војвода Стеван Синђелић херојски погинуо пуцњем у барутану, чиме је узлетео у легенду јер је усмртио на хиљаде турских и арнаутских војника.

 

 

ПРЕ БИТКЕ

Русија је рачунала на Карађорђеве устанике у склопу своје инвазије против Турске царевине, те је ојачала своју Дунавску војску са 4.500 војника, која је 15. септембра 1810. године прешла код Неготина у Србију. А Карађорђе је имао мање од 8.000 људи под оружјем и један од команданата је био легендарни Хајдук Вељко Петровић.

Повукавши се са Јасике, србско-руска војска се ушанчила у Варваринском пољу. У србско-руској војсци налазио се поред србских пешака Ладошки мускетарски одред и један мањи одред руских козака као и шест топова које су Руси имали.

Турци предвођени Хуршид пашом, њих 30 хиљада Турака и Арнаута стигли су код Варварина 18. септембра 1810. године и Хуршид-паша видевши да су се Срби ушанчили, тада изјави пред својим командантима:

- "Све кажете да Србине не смије у поље, него се крије по шуми или по брдима закопава у земљу као свиња, сад ето поља, ето Србина, сад да видимо ко царев хљеб једе...".

 

 

 

БИТКА

Руски командант Јозеф Корнелиус Орурк је током битке био тик уз борце на грудобрану, храбрећи их. У међупростору и иза устаничке пешадије налазили су се руски улани, на левом крилу коњица Хајдук Вељка, на десном крилу 500 козака под командом капетана Петра Никича.

Турске су снаге биле бројније па је вожд Карађорђе отишао да прикупи још војске, а са Орурком оставио војводе: Младена Миловановића, Станоја Главаша, Хајдук Вељка, Милоша Обреновића, Илију Барјактаревића.

Србска пешадија се при налету турских снага размакла и повукла. Онда су турски топови почели да гађају србске положаје... затим је кренула маса Турака и Арнаута ка србским шанчевима и руски топови су почели да гађају Турке који су успорили нападе.

Уследио је и напад турске коњице потом на србско лево крило, а србска артиљерија сакривена у шуми почиње да гађа турску коњицу. Мало после тога србски коњаници под командом Хајдук Вељка крећу у напад на турске коњанике код којих је завладала паника.

Цео дан Хуршид-паша је нападао противничке шанчеве и имао велике губитке.

Хуршид-паша је тада повукао своју војску на одмор, током чега је и руски гроф Орурк одморио своје снаге, приредивши гозбу за команданте. Карађорђе доводи још 500 одморних бораца.

Један турски ратник пореклом из Азије је изазвао Карађорђа на мегдан, који је то прихватио, али га је Орурк спречио и на мегдан излази Јован Курсула. Он је успео да победи Арапина и донесе његову главу као трофеј међу своје саборце, што је подигло морал Србима и Русима.

Турска пешадија има нови жесток јуриш на србске шанчеве где се одвија сада борба "прса у прса", јер доста Турака успева да пређе у србске шанчеве. Хајдук Вељко иако рањен са својом коњицом јуриша на турске пешаке са једне стране, а руски коњаници са друге стране. То је донело добар резултат јер се Турци после великих губитака повлаче.

Турци су напали поново, али два дана касније 20. септембра 1810. године, прво са топовима, а онда још жешће са пешадијом на србске шанчеве и доживели нови неуспех, јер је коњица Хајдук Вељка поново дејствовала преко левог крила. Видевши ово Хрушид-паша шаље своју коњицу као последњи адут да разбије Хајдук Вељкове снаге, који се стратешки повлаче. Тако да је турска коњица сада дошла у унакрсну ватру између србских топова који су гађали их из шуме и пушака који су из шанчева пуцали по турској коњици.

На крају Хајдук Вељко прелази у контранапад и гони турску коњицу која је почела панично да бежи ка свом логору. Хајдук Вељкови коњаници успевају да растерају и турске пешадинце, који се такође хаотично повлаче са Варваринског поља.

Тиме је битка била завршена убедљивом србско-руском победом.

 


Опис шанца

Велики шанац на Варварину источном страном био је окренут према Морави. На западној страни налазила су се два бастиона са топовима, која су била окренута према пољу у правцу напада и омогућавала су унакрсну ватру.

Шанац је направљен у облику неправилног петоугла. Иза првог бастиона био је смештен барутни магацин. Димензије великог шанца износиле су: чеона страна око 300 метара, ширина јужне стране око 50м, северне око 170м и стране према Морави око 300 m на северозападној, западној и јужној страни налазили су се ровови са грудобраном који су примали 10-15 војника.

Ров је био дубок око једног метра. Бедем је био дебљине око 1 метра. Грудобрани где су били смештени топови били су обложени даскама и споља и изнутра. На унутрашљој страни налазиле су се и корпе са отворима.

 

 

ПОСЛЕ БИТКЕ

За показану храброст у боју Ресавска пешадија је добила барјак, а Параћинска коњица је одликована златном медаљом. Велику храброст су показали Хајдук Вељко, Јован Курсула и Мирко Апостоловић (познатији као Узун-Мирко - високи Мирко) код Срба.

Код Руса су се истакли потпуковник Савоини награђен позлаћеном сабљом са натписом "за храброст" и Петар Никич, касније похваљен од главнокомандујућег руске војске генерала Михаила Кутузова. За ову битку заповедник руског одреда одликован је орденом Светог мученика Георгија III степена, највишим одликовањем руске војске.

Победом код Варварина је отклоњена турска опасност по устаничку Србију с југа до 1813. године, када је велика навала турске војске дошла са циљем да коначно угуши устанак.

 

 

ГОДИНАМА КАСНИЈЕ

Споменик јунацима Варваринске битке су заједнички финансирали Одбор Владе Републике Србије за неговање традиција ослободилачких ратова и општина Варварин. На њему је уклесано:

''Славом овенчаним прецима,
србским јунацима, победницима
у боју на Варваринском пољу 1810. године''

 

23. септембра 2010. године у Варварину је обележено 200. годишњица ове битке уз присуство владике шумадијског г. Јована и одбора Владе Републике Србије за обележавање значајних датума наше историје.




Посећено је: 423  пута
Број гласова: 27
Просек: 4,50

Оцените нам овај чланак:






ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ:

Вожд Карађорђе

Војвода Стеван Синђелић

Хајдук Вељко Петровић

Станоје Главаш

1804: Остружничка скупштина

Ћеле кула













Ћеле-кула (тур. kelle kulesi, односно "кула од лобања") је споменик из Првог србског устанка (1804-1813) који је у знак одмазде турски Хуршид-паша изградило од лобања, погинулих србских ратника, предвођених Стеваном Синђелићем, у Чегрској бици, крајем маја 1809.

Француски путописац Алфонс Де Ламартин је 1833. године записао да Србљи морају да сачувају Ћеле кулу како би показали својим потомцима да су њихови преци животима плаћали њихову слободу...

Ово је јединствен случај у Европи да је овако нешто морбидно узида.

 Налази се на 4 км од центра Ниша, на путу ка Бањи.

 Сврстана је у споменике културе од изузетног значаја за Републику Србију и данас представља музејски објекат.


*                *                  *


Споменик на брду Чегар, надомак Ниша, подигнут је на месту где се одвијала чувена битка из Првог србског устанка, у знак сећања на погинуле војнике и војводу Стевана Синђелића.

Споменик на Чегру представља непокретно културно добро као споменик културе од изузетног значаја. за Републику Србију

Данашњи споменик у облику куле — симбола српског војног логора. Подигнут је поводом 150. годишњице ослобођења Ниша од Османског царства, 1. јуна 1959.  године.

Првобитни споменик је остао у ниши новог, изнад којег је 1928. године постављено бронзано попрсје Стевана Синђелића, рад вајара Славка Милетића.

Деценијама Чегарски споменик чува Селомир Марковић и његова породица.