1810: Бој на Тичар Пољу - www.cegarskimars.rs





















Статистика посета
од 30.10.2017.

Данас: 42
Два дана: 174
Недељно: 919
Месечно: 3808
Годишње: 41278
Укупно: 43965

Највише посета
28.2.2018 1076









11. новембар 2017..


1810: Бој на Тичар Пољу


ПРВИ СРБСКИ УСТАНАК

Сеча кнезова - Орашaц - Чегар

Мишар - Делиград - Иванковац

Београд - Чокешина - Равањ - Лозница

Остружница - Баточина - Карађорђе

Ћеле кула - Ичков мир - Јањичари

 

Битка на Тичару пољу је битка која је вођена октобра 1810. године, крај Лознице у Подрињу. Ово је други пут да су србска и руска (козачка) војска ратовали заједно. Први пут код Неготина, на Малајници и Штубику три године раније.

Наиме, око 30.000 Турака под командом Али-паше Видајића спустило се низ Дрину шајкама до Тичара поља, близу Лознице. Утврђене градске бедеме бранило је 1.200 Срба које је предводио лознички војвода Антоније Анто Богићевић.

Процењујући да неће успети да одоли турским нападима, војвода Анто се обратио за помоћ Луки Лазаревићу. Пошто је извештен о опсади Лознице и када је одбио Хасид-пашу са Мораве, вожд Карађорђе је упутио писмо Петру Добрњцу, тражећи од њега појачање. Појачање је убрзо стигло, тако да је србска војска на крају извојевала једну од највећих победа у Првом србском устанку.
 

 

 

ПРЕТХОДНИЦА

Србија је после пораза на Косову Пољу 1389. код Смедерева имала самосталност као деспотовина до 1459. године. Србима у свести је остао жал за изгубљеном битком на Косову, па кад су се мушка деца рађала, говорено им је: "Добродошао освтниче Косова".
 
Османлијска царевина дефинитивно овладала Србијом и Балканом средином 15. века. Турци су своје крваве походе наставили све до Беча, покоравајући све хришћанске земље када су поражени у два наврата 1529. и 1683. и од тада њихов утицај на Балкану постепено слаби.
 
Многи Срби који нису желели да прихвате ислам па одлазили су из Старе Србије на север и запад, јер су Турци споводили терор и страховладу... Тако су насељени простори Паноније, Далмације, Лике, Баније... Бечки двор је дао пребеглим Србима аутономију на том подручију коју је назвао Војна Крајина, а Срби Крајишници су ратовали за интерес Хазбуршке монархије против Турака. Док су они Срби који су остали под Османлијском царевином често (неуспешно) дизали буне и устанке.

Карађорђе је постао страх и трепет за Османлије, јер је успео да победи далеко бројнију турску војску. Паралелно са војевањем, устаници су желели да направе модерну државу, па је тако одржана Остружничка скупштина  у мају 1804. где је дошло до сусрета свих харамбаша од како је подригнут устанак. Договорено је о успостављању власти на слободним територијама и набавци муниције.
 
А онда још и Борачка скупштина, код Београда, где је основан Правитељствујући Совјет, као врховна законодавна власт устаничке државе (нпр. Влада). Први председник Совјета био је прота Матија Ненадовић.

Током Делиградске битке у лето 1806. године, Карађорђе је одвео један број устаника на Мишарско поље средином августа, код Шабца где је успео да порази турску војску која је дошла из Босне предвођена Сулејман-пашом Скопљаком, а која су имала задатак да продре преко Шабца до Београда. Карађорђеви устаници су после велике победе на Мишару пребацили брзо назад у јужно Поморавље, где је Делиградско утврђење било под опсадом.
 
Тако је Карађорђева војска за три месеца успела два пута да изађе као победник са турском (царском) војском, иако су били бројчано слабији и слабије наоружани, док су Турци имали чак помоћ од француских официра, послатих од Наполеона.

 

 

 

ПРЕ БИТКЕ

После ослобођења Лознице од Турака у пролеће 1807. године, по наређењу Јакова Ненадовића, изграђен је шанац неправилног четвртастог облика, димензија 120 са 105 метара, у облику потковице.

Шанац је имао бунар, магацин за муницију, спаваоницу, цркву, спремиште за храну, тунел који је водио до реке Штире, пет топовских места окренутих према Дрини и могао је да прими до 2.000 војника.

На њему су била два одбрамбена бедема, висине до 12 метара, а дебљине око 10 метара.

 

 

 

БИТКА

Крајем септембра 1810. године покреће силну војску из Босне, процењује се око 30.000 војника, са циљем да сломи србску одбрану код Лознице, а потом настави да чисти све до Београда, пошто је устаничка држава опстајала већ шесту годину за редом.

Турска војска се шајкама (малим бродовима) спустила низ Дрину, све до Тичар Поља, где су се концентрисали и чекали наређење за напад на србско утврђење, које се налазило близу.

Опсада Лознице је трајала укупно 12 дана.

Лознички војвода Антоније Анто Богићевић добија информацију о великој турској војсци, те наређује свим војноспособним мушкарцима одлазак на бедеме, јер је у том моменту било само 1.200 бораца спремних за борбу са турским Јањичарима.

Процењујући да неће успети да одоли турским нападима, војвода Анто се обратио за помоћ војводи Луки Лазаревићу. Такође, вапај Богићевића је стигао и до вожда Карађорђа, који је наредио војводи Петру Добрњцу да са својим борцима хитно оде у Лозницу и помогне Богићевићу. У то време су борбе већ почеле, а Срби су се херојски држали на бедемима.

На време, у помоћ стиже 10.000 бораца Луке Лазаревића и Јакова Ненадовића са војском коју су прикупили око Шабца и Ваљева.

Завршне борбе су почеле ујутро 6./18. октобра 1810. Био је то бој голим сабљама и трајало је око два сата. На крају је победила србска војска. Током последња два дана погинуо је 121 србски борац, а њих 178 је рањено, док је по историјским списима било три пута више погинулих и рањених Турака.

На крају су се Турци повукли у Босну.

О бици је касније Карађорђе известио Милана Обреновића:
- „Изашли у поље и Турци и ми, те смо се побили страшно из топа и пушака, за осам сати да од ове битке веће било није.”
 

 

 

ПОСЛЕДИЦЕ

Познати гуслар Филип Вишњић опевао је ову битку у истоименој песми „Бој на Лозници“. Ова победа србске војске спада у ред најзначајнијих у Првом србском устанку.

У овом боју је рањен Цинцар Јанко Поповић, његов мегдан на Тичару је опевао Сима Милутиновић Сарајлија у спеву „Сербијанка“.

 

 

 

ВЕКОВИМА КАСНИЈЕ

Лознички шанац је и двесто година касније скоро у потпуности очуван и спада у ретке фортификационе радове.

Може се сматрати најочуванијим шанцем из периода устанка. Данас се на истом месту налазе стара лозничка црква, гроб војводе Анте Богићевића и основна школа, која носи његово име.

На том месту је одржана прослава 200. годишице велике битке, када је дошао и сам србски патријарх. Организовани су бројни програми и дешавања у славу и част јунака са Тичар Поља.

 


 

ПЕСМА ВОЈИСЛАВА ИЛИЋА

На тичарском равном пољу, где протиче хладна Дрина,
Са лиснатом својом круном храст се диже од старина.

Њега муња не удара, нит секира оштра сече,
Пастир под њим хлад ужива чекајући благо вече.

Он je никô поврх гроба удовице неке младе,
Што je cилни јаничари исекоше у комаде.

Међ жбунастим гранчицама, под копреном њина хлада.
Мала једна тица живи од старина, од вајкада.

Она пева целе ноћи, она пева целог дана,
Не плаши се од кобаца, нити бежи од сељана.

о тој лепој малој Тици причају се чудне бајке:
То je душа мале кћери над гробницом миле мајке.

Венуло је мало дете, што му земља мајку крије,
Нестало га једног дана и никада дошло није...

Куд се дело? Шта је с њиме? Нико није знати могô.
И од овог тужног дана протекло је врло много.

На тичарском равном пољу, где протиче хладна Дрина,
Са лиснатом својом круном храст се диже од старина.

Њега муња не удара, нит секира оштра сече,
Под њим сам се одмарао у спокојно мајско вече

Срце ми је узимала горка срџба, тешка сета,
И у души презирô сам насилнике целог света.

А жалостив, јасан цвркут хорио се са висина,
И преда мном шумила је валовита, хучна Дрина.

Написано... 4. септембар 1886.

 




Посећено је: 1099  пута
Број гласова: 0
Просек: 0,00

Оцените нам овај чланак:






ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ:

Ми смо с тобом Карађорђе Петровићу

1804: Сеча кнезова

1805: Иванковачка битка

1806: Бој на Делиграду

1809: Чегарска битка

Хајдук Станко











Ћеле-кула (тур. kelle kulesi, односно "кула од лобања") је споменик из Првог србског устанка (1804-1813) који је у знак одмазде турски Хуршид-паша изградило од лобања, погинулих србских ратника, предвођених Стеваном Синђелићем, у Чегрској бици, крајем маја 1809.

Француски путописац Алфонс Де Ламартин је 1833. године записао да Србљи морају да сачувају Ћеле кулу како би показали својим потомцима да су њихови преци животима плаћали њихову слободу...

Ово је јединствен случај у Европи да је овако нешто морбидно узида.

 Налази се на 4 км од центра Ниша, на путу ка Бањи.

 Сврстана је у споменике културе од изузетног значаја за Републику Србију и данас представља музејски објекат.


*                *                  *


Споменик на брду Чегар, надомак Ниша, подигнут је на месту где се одвијала чувена битка из Првог србског устанка, у знак сећања на погинуле војнике и војводу Стевана Синђелића.

Споменик на Чегру представља непокретно културно добро као споменик културе од изузетног значаја. за Републику Србију

Данашњи споменик у облику куле — симбола српског војног логора. Подигнут је поводом 150. годишњице ослобођења Ниша од Османског царства, 1. јуна 1959.  године.

Првобитни споменик је остао у ниши новог, изнад којег је 1928. године постављено бронзано попрсје Стевана Синђелића, рад вајара Славка Милетића.

Деценијама Чегарски споменик чува Селомир Марковић и његова породица.