1807: Бој на Штубику и Малајници - www.cegarskimars.rs





















Статистика посета
од 30.10.2017.

Данас: 73
Два дана: 187
Недељно: 926
Месечно: 5339
Годишње: 49852
Укупно: 52539

Највише посета
28.2.2018 1076









10. новембар 2017..


1807: Бој на Штубику и Малајници


ПРВИ СРБСКИ УСТАНАК

Сеча кнезова - Орашaц - Чегар

Мишар - Делиград - Иванковац

Београд - Чокешина - Равањ - Лозница

Остружница - Баточина - Карађорђе

Ћеле кула - Ичков мир - Јањичари

 

Битка на Штубику и Малајници је једна од значајнијих битака у Првом србском устанку. Осим победе над Турцима чиме је спречен њихов продор из Видина ка Поречу, Браничеву и даље према Београду, велики значај ове битке је и тај што је први пут дошло до сарадње србске и руске војске.

Битка на Штубику и Малајници у пролеће 1807. године, осим познатих србских јунака Карађорђа, Миленка Стојковића, Петра Добрњца, “изродила” је још једног великог јунака у овим крајевима Хајдук Вељка Петровића.

У овој бици србски устаници под командом вожда Карађорђа у сарадњи са Русима извојевали су веома важну победу над турском султановом гардом и тиме ослободили скоро сва насеља у Крајини и Кључу.

 

 

 

ПРЕТХОДНИЦА

Србија је после пораза на Косову Пољу 1389. код Смедерева имала самосталност као деспотовина до 1459. године. Србима у свести је остао жал за изгубљеном битком на Косову, па кад су се мушка деца рађала, говорено им је: "Добродошао освтниче Косова".
 
Османлијска царевина дефинитивно овладала Србијом и Балканом средином 15. века. Турци су своје крваве походе наставили све до Беча, покоравајући све хришћанске земље када су поражени у два наврата 1529. и 1683. и од тада њихов утицај на Балкану постепено слаби.
 
Многи Срби који нису желели да прихвате ислам па одлазили су из Старе Србије на север и запад, јер су Турци споводили терор и страховладу... Тако су насељени простори Паноније, Далмације, Лике, Баније... Бечки двор је дао пребеглим Србима аутономију на том подручију коју је назвао Војна Крајина, а Срби Крајишници су ратовали за интерес Хазбуршке монархије против Турака. Док су они Срби који су остали под Османлијском царевином често (неуспешно) дизали буне и устанке.

 

Крајем 18. века због великог терора над православним живљем у Београдском пашалуку Јаков Ненадовић, Илија Бирчанин, Никола Грбовић и др. почели су да дижу своје хајдуке против турских јањичара.
 
Турске дахије су направиле фебруара 1804. године чувену Сечу кнезова, што је само убрзало Први србски устанак, који је подигнут пар дана касније у Орашцу, када је организован збор 300 харамбаша и народних првака, на коме су устаници изабрали Ђорђа Петровића за вођу устанка. Кренуле су убрзо и борбе са Јањичарима, где су Срби често излазили као победници, а за неколико месеци читава Шумадија је била ослобођена. Турци су масовно бежали у Босну, док се Карађорђе се наметнуо као Вожд Србије. Од његовог имена многе турске паше и аге су дрхтале...

 

Карађорђе је постао страх и трепет за Османлије, јер је успео да победи далеко бројнију турску војску. Паралелно са војевањем, устаници су желели да направе модерну државу, па је тако одржана Остружничка скупштина  у мају 1804. где је дошло до сусрета свих харамбаша од како је подригнут устанак. Договорено је о успостављању власти на слободним територијама и набавци муниције.
 
А онда још и Борачка скупштина, код Београда, где је основан Правитељствујући Совјет, као врховна законодавна власт устаничке државе (нпр. Влада). Први председник Совјета био је прота Матија Ненадовић.

 

Током Делиградске битке у лето 1806. године, Карађорђе је одвео један број устаника на Мишарско поље средином августа, код Шабца где је успео да порази турску војску која је дошла из Босне предвођена Сулејман-пашом Скопљаком, а која су имала задатак да продре преко Шабца до Београда. Карађорђеви устаници су после велике победе на Мишару пребацили брзо назад у јужно Поморавље, где је Делиградско утврђење било под опсадом.
 
Тако је Карађорђева војска за три месеца успела два пута да изађе као победник са турском (царском) војском, иако су били бројчано слабији и слабије наоружани, док су Турци имали чак помоћ од француских официра, послатих од Наполеона.

 

 

 

ПРЕ БИТКЕ

Жеља устаника из Неготинске Крајине, који су живели под сталним притиском Јаничара из Видинског пашалука, подударала се са циљевима Карађорђа и осталих устаничких вођа. Наиме, Крајина је представљала мост преко кога је могла да се успостави веза и сарадња са Русима. Зато је Карађорђе послао мању групу устаника из Крајине на челу са Хајдук Вељком Петровићем, са писменим одобрењем “да дижу буну и народ против Турака” и да се припреми терен за успешно пружање отпора Турцима, али и за очекивани сусрет са Русима.

Карађорђе је, након сазнања да су почеле руске операције у Горњој Влашкој, упутио устаничког вођу Миленка Стојковића са 3.000 војника у Неготинску Крајину да ступи у контакт са Русима. Миленко Стојковић је на путу до Крајине дошао до Пореча, који је у то време био под опсадом Турака. Миленко је потиснуо Турке на Ада Кале. По утврђењу Пореча и након одмора србске војске, Миленко је преко Поречке реке и планине Мироч прешао у Неготинску крајину и дошао до села Штубик.

Дошавши до Штубика Миленко Стојковићје почео са изградњом добро утврђених шанчева на брду Нерезини (овај модел шанчева је одлично служио Карађорђеве устанике). Пошто је видински Мула – паша сазнао да у Неготинску Крајину долази устаничка војска кренуо је са 8.000 војника на Миленка Стојковића како би га што пре протерао из Неготинске Крајине. Миленко Стојковић се дознавши о кретању турске војске повукао према свом утврђењу на Нерезини код Штубика.

 

 

 

БИТКА

Мула – паша је поред грађења свог утврђења извршио и опкољавање шанчева Миленка Стојковића кога је почео да гађа топовима како би га натерао на предају или повлачење. У овим акцијама Мула – паши је помагао француски официр Маријаж. По наређењу Мула – паше, Гушанац Алија се са војском утврдио на Малајници и од 25. априла 1807. године свакодневно су се водиле битке између Срба и Турака.

За то време руски генерал Исаијев је дошао до Дунава са 1.000 војника и два топа, али није прешао на подручје Србије. Миленко Стојковић је оценио тежину своје ситуације и упутио писмо Карађорђу тражећи хитну помоћ,а истовремено га је и обавестио о томе да није успео покушај да дође у везу са Русима.

Карађорђе је био прилично узнемирен овим вестима и наредио је србским војводама Петру Јокићу из Ужица, Станоју Главашу и Вулици Вулићевићу да крену у помоћ Миленку у Штубик. Њих су у Поречу сачекали Хајдук Вељко, Петар Добрњац и Петар Џода. У Поречу је устаничка војска тада бројала око 5.000 бораца и 24. маја је кренула према Штубику.

Месец дана се водила тешка и неравноправана борба. Миленко је био опкољен , а Мула – паши је стигла помоћ од Гушанац – Алије. Опкољени устаници су се храбро борили и одолевали бомбардовању турских топова, као и масовним јуришима Турака на бедеме и шанчеве. Устаницима је понестајало хране и воде. „Хране није било друге, него по 80 грама суве пшенице на друга“. Са водом су се снабдевали из реке Замне једним тајним каналом. Међутим, Турци су то уочили и сваког Србина коју је за воду дошао и захватио „шешанима туку и гађају“.

 

Долазак Карађорђа

За то време Карађорђе је стигао у Плавну, која је била удаљена два сата хода од Миленка. Долазак вожда у близину Штубика, имајући у виду легемдарна казивања о њему и његовој храбрости и јунаштву, морал браниоца источних граница нагло је поратсао. Додатну моралну снагу устаницима су дале вести да се руске јединице налазе на граници Србије. Карађорђе је 25. маја 1807. године напао турску војску и борба се водила 24 часа.

Нападнута су утврђења Гушанац – Алије и Дели – Кадрије који су ипак успели да одбију напад. Пошто није у првом нападу успео да покори Турке Карађорђе је почео да гради утврђење северно од Нерезине на узвишењу које се и данас зове „Карађорђева главица“.

 

 

 

Долазак Руса

Генерал Исајев је прешао Дунав 12. јуна 1807. а у Штубик је стигао 18. јуна. Када су Руси стигли међу Србе који су их дочекали парадно, било је ту грљења и љубљења као да су то два брата била изгубљена па се тек ту видела и познала. Те вечери су Карађорђе и Исајев имали састанак где су се договорили и направили план борбе према коме је Миленко Стојковић са 1.200 Браничеваца и Вулица Вилићевић са 600 Смедереваца извршио опкољавање Мула – пашиних шанчева.

У зору 19. јуна 1807. србска и руска војска су отпочеле јуриш на Мула – пашине шанчеве, да би се те вечери прва заједничка борба Срба и Руса завршила великом победом. Мула – паша је једва спасао главу побегавши са бојног поља, као и Дели – Кадрија и Гушанац – Алија. Турци су, што у шанчевима, што изван њих, оставили око 1.500 погинулих и више хиљада рањених. Губици Срба и Руса су били: око 200 Срба и 130 Руса.

 

 

 

ПОСЛЕДИЦЕ

Битка на Штубику 19. јуна 1807. је учврстила заједницу и братство између Срба и Руса и први пут се пролила руска крв у борби србског народа за слободу и независност. Срби и Руси су наставили да сарађују (не само на војном већ и на дипломатском плану) и наредних година док је Устаничка Србија живела све до 1813. године, али и касније током 19. века.

 

 

 

ОБЕЛЕЖАВАЊЕ

У селу Штубик, између Неготина и Мајданпека се сваке треће недеље јуна месеца одржава смотра народног стварашатва и фоклора под насловом "Крајински обичаји", где се на пригодан начин обележава годишњица ове славне битке, и полажу се венци на споменик.

 




Посећено је: 1627  пута
Број гласова: 28
Просек: 4,00

Оцените нам овај чланак:

















Ћеле-кула (тур. kelle kulesi, односно "кула од лобања") је споменик из Првог србског устанка (1804-1813) који је у знак одмазде турски Хуршид-паша изградило од лобања, погинулих србских ратника, предвођених Стеваном Синђелићем, у Чегрској бици, крајем маја 1809.

Француски путописац Алфонс Де Ламартин је 1833. године записао да Србљи морају да сачувају Ћеле кулу како би показали својим потомцима да су њихови преци животима плаћали њихову слободу...

Ово је јединствен случај у Европи да је овако нешто морбидно узида.

 Налази се на 4 км од центра Ниша, на путу ка Бањи.

 Сврстана је у споменике културе од изузетног значаја за Републику Србију и данас представља музејски објекат.


*                *                  *


Споменик на брду Чегар, надомак Ниша, подигнут је на месту где се одвијала чувена битка из Првог србског устанка, у знак сећања на погинуле војнике и војводу Стевана Синђелића.

Споменик на Чегру представља непокретно културно добро као споменик културе од изузетног значаја. за Републику Србију

Данашњи споменик у облику куле — симбола српског војног логора. Подигнут је поводом 150. годишњице ослобођења Ниша од Османског царства, 1. јуна 1959.  године.

Првобитни споменик је остао у ниши новог, изнад којег је 1928. године постављено бронзано попрсје Стевана Синђелића, рад вајара Славка Милетића.

Деценијама Чегарски споменик чува Селомир Марковић и његова породица.