1806: Бој на Делиграду - www.cegarskimars.rs





















Статистика посета
од 30.10.2017.

Данас: 32
Два дана: 164
Недељно: 909
Месечно: 3798
Годишње: 41268
Укупно: 43955

Највише посета
28.2.2018 1076









27. октобар 2017..


1806: Бој на Делиграду


ПРВИ СРБСКИ УСТАНАК

Сеча кнезова - Орашaц - Чегар

Мишар - Делиград - Иванковац

Београд - Чокешина - Равањ - Лозница

Остружница - Баточина - Карађорђе

Ћеле кула - Ичков мир - Јањичари

 

Делиградска битка је назив за велику битку из Првог србског устанка у коме су се сукобиле Карађорђева устаничка војска са турском царском војском, којом је командовао Ибрахим-паша. Карађорђе је одмах после Мишарске битке појурио ка Делиграду, јер је знао да га тамо чекају бројне османлијске снаге, које је ваљало зауставити и спречити њихов продор ка Београду. Заправо Карађорђе је за кратко био одсутан на Мишару, у време турских напада на Делиград.
 
Делиградска битка се одиграла недалеко Алексинца, од 16. јула до 3. септембра 1806. године. Вожд Карађорђе је у овој бици имао скоро дупло мање војника, односно 37.000 устаника са 4 топа, а Ибрахим-паша је предводио 55.000 Турака са 14 топова и кумбара. Карађорђе је опет изненадио Турке са утврђењем, шанчевима и кољем, за које је видео да су нерешива енигма за турску војску и да тако може да их побеђује иако је слабије опремљен и има мање војника.
 
После Боја на Делиграду било је око 3.000 Срба, а десет пута више Турака тј. око 30.000 војника међу њима и бројне паше. Србима је остао богат ратни плен, док су Турци се панично повукли ка Нишу и Врању.
 
Код Делиграда, у порти манастира Св. Архангела Михаила и Гаврила, налази се спомен-костурница изграђена 1930. године, а освештана је пет година касније.
 
Данас је Делиградска битка (скоро) заборављена од институција Републике Србије. Мали број удружења и покрета негује сећање на ову велику битку и славну епопеју Карађорђа и његових јунака.
 
 
 
 
ПРЕТХОДНИЦА
 
Србија је после пораза на Косову Пољу 1389. код Смедерева имала самосталност као деспотовина до 1459. године. Србима у свести је остао жал за изгубљеном битком на Косову, па кад су се мушка деца рађала, говорено им је: "Добродошао освтниче Косова".
 
Османлијска царевина дефинитивно овладала Србијом и Балканом средином 15. века. Турци су своје крваве походе наставили све до Беча, покоравајући све хришћанске земље када су поражени у два наврата 1529. и 1683. и од тада њихов утицај на Балкану постепено слаби.
 
Многи Срби који нису желели да прихвате ислам па одлазили су из Старе Србије на север и запад, јер су Турци споводили терор и страховладу... Тако су насељени простори Паноније, Далмације, Лике, Баније... Бечки двор је дао пребеглим Србима аутономију на том подручију коју је назвао Војна Крајина, а Срби Крајишници су ратовали за интерес Хазбуршке монархије против Турака. Док су они Срби који су остали под Османлијском царевином често (неуспешно) дизали буне и устанке.

Крајем 18. века због великог терора над православним живљем у Београдском пашалуку Јаков Ненадовић, Илија Бирчанин, Никола Грбовић и др. почели су да дижу своје хајдуке против турских јањичара.
 
Турске дахије су направиле фебруара 1804. године чувену Сечу кнезова, што је само убрзало Први србски устанак, који је подигнут пар дана касније у Орашцу, када је организован збор 300 харамбаша и народних првака, на коме су устаници изабрали Ђорђа Петровића за вођу устанка. Кренуле су убрзо и борбе са Јањичарима, где су Срби често излазили као победници, а за неколико месеци читава Шумадија је била ослобођена. Турци су масовно бежали у Босну, док се Карађорђе се наметнуо као Вожд Србије. Од његовог имена многе турске паше и аге су дрхтале...

Карађорђе је постао страх и трепет за Османлије, јер је успео да победи далеко бројнију турску војску. Паралелно са војевањем, устаници су желели да направе модерну државу, па је тако одржана Остружничка скупштина  у мају 1804. где је дошло до сусрета свих харамбаша од како је подригнут устанак. Договорено је о успостављању власти на слободним територијама и набавци муниције.
 
А онда још и Борачка скупштина, код Београда, где је основан Правитељствујући Совјет, као врховна законодавна власт устаничке државе (нпр. Влада). Први председник Совјета био је прота Матија Ненадовић.

 
Пошто је на Скупштини устаничких старешина у Смедереву крајем 1805. године, обзнањено да ће се устанак прошири на све суседне турске окупиране области и да се међу устанике примају избеглице из околних неослобођених области, почетком 1806. године, по Карађорђевом наређењу изграђено је устаничко утврђење ради одбране јужног моравског правца.
 
Његовом изградњом руководио је капетан аустријске војске и фортификатор Вуча Жикић, који је претходно побегао из Срема и придружио се јединици Петра Добрињца. Делиградско утврђење налазило се на пола пута између Алексинца и Ражња, на улазу у Ђуниски теснац, између Дреновачког потока и Мораве, куда је пролазио Цариградски друм (најважнија саобраћајница Османлијске царевине: Београд - Стамбол).
 
Капетан Жикић је посао обавио на основу свог великог војничког знања, за веома кратко време, са братом Јованом и добровољцима из јужних српских крајава, који су се још увек налазили под турском влашћу. Добровољци и Жикић били су прва посада утврђења и његови браниоци. Жикић је међутим погинуо непосредно по завршетку изградње. После његове погибије, команду је преузео Петар Добрињац.
 
Током Делиградске битке, Карађорђе је одвео један број устаника на Мишарско поље, код Шабца где је успео да порази турску војску која је дошла из Босне, која су имала задатак да продре преко Шабца до Београда. Карађорђеви устаници су после пребацили назад у јужно Поморавље, где је Делиградско утврђење било под опсадом.
 
 
 
ПРЕД БИТКУ
 
У почетку је био подигнут само један шанац , познат као шанац војводе Илије Барјактаревића, који се налазио изнад некадашњег царског насипа између Дреновачког и Белог потока све до брда Зеленове њиве и могао је да прими посаду од 2-3 батаљона и 4 топа. Касније их је било девет, око вешто распоређењих земљаних утврђења, од четири бастиона за топове и две гвоздене капије.
 
Комплекс је био у облику правоугаоног троугла. Свако утврђење је могло самостално да се брани. Била су ту огромна подземна склоништа, довољна за смештај све војске и коња из утврђења. Изнад склоништа су се налазила два реда балвана и све је било прекривено дебелим слојем земље. На грудобрану су се налазила начичкана наоштрена копља (палисада), са прорезима за гађање.
 
Испред утврђења су били дубоки ровови такође начичкани палисадом, дрвеним кољем и разним другим препрекама. Сва утврђења су била добро снабдевена храном, водом, муницијом и четири топа скинута са Смедеревске тврђаве, тако да су могла дуго да опстану у опсади.
 
Ово утврђење налазило се на десној обали Јужне Мораве, а на левој обали направљено је утврђење Топољак. Оба утврђења била су међусобно повезана. У време турске офанзиве 1806. постојала су само два редута, шанац војводе Илије Барјактаревића и Топољак, док је утврђење према Белом Камену било у току.

Делиградско утврђење чинило је огромну препреку турском надирању из моравско-вардарске удолине, односно на правцу Солун - Београд.
 
 
 
БИТКА

Турска царевина се 1806. године спремала за коначни обрачун са устаницима. Ибрахим-паша, командант турске султанове војске за напад на Србију, према саветима француских војних стручањака планирао је напад из три правца:
- из Видина са истока,
- из Ниша са југа
- из Босне са запада.

Из правца Видина, Пазван-Оглу и Реџеп-ага су вешто избегли покретање своје војске на устанике. Пазван-Оглу, већ је 1805. био поражен, па познајући добро борбеност и снагу Карађорђевих устаника, изговарао се болешћу, док је Реџеп-ага тврдио да не сме да напусти Неготин.
 
 
Тако је једино остао Јусуф-паша, који је са око 4.000 Турака покушао да крене из Пожаревца. Миленко Стојковић, који се тада налазио у Делиграду, одвојио је 6.000 војиника и кренуо да предусрети Јусф-пашу, пре него што је овај стигао до утврђења. Јусуф-паша, обавештен да ће бити нападнут, променио је правац према Поречу, али га је Миленко опколио преко Волујка и Мајданпека и поразио, после чега су се Турци разбежали према Кладову и Тимоку.

После овог пораза Ибрахим-паша наредио је Шаит-паши, који је располагао са 16.000 војника између Ниша и Мораве, да одмах крене на Делиград. Шаит-паша, потцењујући квалитет утврђења, као ни његову војну снагу, кренуо је на Делиград прво 13. јула 1806. године, са 4.000 војника.
 
Војвода Станоје Главаш и Вуле Илић, који су у то време командовали утврђењем, на време су опазили непријатеља и лако га натерали на повлачење. Шаит-паша, схвативши озбиљност ситуације, сачекао је онда долазак остатак своје војске, утврдивши се на једном узвишењу недалеко од Делиграда.
 
Видевши их тамо, Петар Добрињац је одлучио да по сваку цену отера Турке са узвишења. У ту сврху окупио је све што је могао од људства из околних утврђења и уз помоћ сељака из оближњих села, на јуриш је опколио Турке и протерао их са узвишња. Са још већом војском 16. јула 1806. године је Шаит-паша још једном покушао да нападне Делиград. У помоћ им је тада пристигао Младен Миловановић, командант Топољака, који је Шаит-пашу из Делиграда протерао све до Ниша и при томе запленио неколико топова, доста муниције и друге војне опреме.
 
Разљућен због пораза, Ибрахим-паша је одлучио да смени Шаит-пашу са положаја и затражи нову помоћ из Једрена. Убрзо је на располагању имао цео корпус од око 50.000 војника из Једрена и доста војне опреме, које је сместио у Алексинцу.
 
Преузевши команду лично и рачунајући да ће Карађорђе бити заузет на Мишару, Ибрахим-паша кренуо је крајем јула ка Делиграду. Посада Делиграда је међутим, без помоћи са стране, успела вештим маневрима да сломи нападе војске Ибрахим-паше, који су трајали готово шест недеља.
 
Нападајући са бокова, ноћу истуреним снагама и концентричним нападима из утврђења, успела је да пробије блокаду и натера турску војску на повлачење ка Алексинцу. Том приликом је заплењено више топова, доста муниције и војна благајна турске војске.

После ове победе на Делиграду, србски устаници су кренули у противофанзиву 4. септембра 1806. године и одбацили турску војску све до Ниша.
 
 
 
 
ПОСЛЕДИЦЕ
 
Након победа на Мишару и на Делиграду, турска Порта је била приморана да преговара о миру са устаницима, уз посредовање Аустрије и Русије. Турска порта је ферманом дала опроштај Србима за све што су учинили у трогодишњем устанку, показала спремност да Србима одобри аутономију ако изразе верност Порти, да прихвата установљење српског врховног кнеза и да Срби плаћају једном годишње царске даџбине у износу од 722.500 гроша.
 
Карађорђе је исте године крајем новембра ослободио Београд од Турака и осигурао мир и стабилност три године, све до Боја на Чегру.
 
 
Први србски устанак је наставио да се шири, a устаничка држава се развијала све до 1813. године, када је Руска империја потписала мир са Турском царевином, а онда је и Аустро-Угарска монархија укинула помоћ Србима. Француски официри (послати од Наполеона Бонапарте) су Турцима донели нове топове и обучавали их за борбу против Срба.
 
У лето 1813. године Срби су изгубили Бој на Равњу и тако је Први србски устанак пропао. Србске војводе на челу са Карађорђем су се повукле у Срем, преко Саве. Турска војска је овладала Шумадијом и започела жестоку освету тј. терор великих размера према Србима.
 
 
 
 
ГОДИНАМА КАСНИЈЕ
 
Шанчеви око Делиграда су до данас само делимично сачували аутентичност. Налазе на вашаришту у Делиграду, у порти цркве Светих архангела Михаила и Гаврила, подигнутој у спомен ратницима палим у свим ослободилачким ратовима Србије до 1806-1918, и у селу Јасењу, на преко 6,0 хектара површине.

На иницијативу пододбора патриотског удружења „Кнегиња Љубица“ из Алексинца, 1926. године покренута је идеја о изградњи места на коме би почивале кости свих србских јунака не само са Делиграду, већ и из каснијих Србско турских ратова 1876-1878. године.
 
Нешто касније, одлучено је да се сагради црква костурница, посвећена светим арханђелима Михаилу и Гаврилу, недалеко од остатака устаничког шанца. Освећење темеља храма извршено је на Крстовдан 1930. године од стране тадашњег нишког владике Доситеја Васића.
 
Краљ Александар I Карађорђевић, као један од ктитора даривао је звоно и иконостас. Чин освећења цркве обављен је 12. маја 1935. године, од стране владике нишког др Јована Илића.

 




Посећено је: 1386  пута
Број гласова: 0
Просек: 0,00

Оцените нам овај чланак:






ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ:

Ми смо с тобом Карађорђе Петровићу

1804: Сеча кнезова

1805: Иванковачка битка

1809: Чегарска битка

Хајдук Станко

Серија Вук Караџић











Ћеле-кула (тур. kelle kulesi, односно "кула од лобања") је споменик из Првог србског устанка (1804-1813) који је у знак одмазде турски Хуршид-паша изградило од лобања, погинулих србских ратника, предвођених Стеваном Синђелићем, у Чегрској бици, крајем маја 1809.

Француски путописац Алфонс Де Ламартин је 1833. године записао да Србљи морају да сачувају Ћеле кулу како би показали својим потомцима да су њихови преци животима плаћали њихову слободу...

Ово је јединствен случај у Европи да је овако нешто морбидно узида.

 Налази се на 4 км од центра Ниша, на путу ка Бањи.

 Сврстана је у споменике културе од изузетног значаја за Републику Србију и данас представља музејски објекат.


*                *                  *


Споменик на брду Чегар, надомак Ниша, подигнут је на месту где се одвијала чувена битка из Првог србског устанка, у знак сећања на погинуле војнике и војводу Стевана Синђелића.

Споменик на Чегру представља непокретно културно добро као споменик културе од изузетног значаја. за Републику Србију

Данашњи споменик у облику куле — симбола српског војног логора. Подигнут је поводом 150. годишњице ослобођења Ниша од Османског царства, 1. јуна 1959.  године.

Првобитни споменик је остао у ниши новог, изнад којег је 1928. године постављено бронзано попрсје Стевана Синђелића, рад вајара Славка Милетића.

Деценијама Чегарски споменик чува Селомир Марковић и његова породица.