1805: Иванковачка битка - www.cegarskimars.rs





















Статистика посета
од 30.10.2017.

Данас: 71
Два дана: 185
Недељно: 924
Месечно: 5337
Годишње: 49850
Укупно: 52537

Највише посета
28.2.2018 1076









27. октобар 2017..


1805: Иванковачка битка


ПРВИ СРБСКИ УСТАНАК

Сеча кнезова - Орашaц - Чегар

Мишар - Делиград - Иванковац

Београд - Чокешина - Равањ - Лозница

Остружница - Баточина - Карађорђе

Ћеле кула - Ичков мир - Јањичари

 

Иванковачка битка је једна од битака Првог србског устанка, која се одиграла код Ћуприје, на десној обали Велике Мораве, у селу Иванковац 18. августа 1805. године.
 
Ова битка је била прва битка у којој су се србски устаници борили против турске царске војске, односно Султанове гарде. Извојевана је одлучна србска победа, која је допринела да се устанак шири и напредује, а устаничка држава развија.
 
Турци су на поприште сукоба имали око 15.000 војника, док је Карађорђе Петровић имао скоро дупло мање, односно око 7.000 устаника и један топ. Поред Карађорђа устанике су водили Миленко Стојковић и Петар Добрњац... А Стеван Синђелић са својим Ресавцима је био резерва.
 
Након жестоке Иванковачке битке Срби су имали 1.000 мртвих, а Турци десет пута више и у паничном бегу су се повукли ка Нишу. Карађорђе се и овде показао као велики стратег од чијег имена су турске паше и везири почели да дрхте.
 
На месту сукоба 1960-их, подигнут је и спомен обележје србским јунацима који изгибоше на Иванковцу.
 

 

 
ПРЕТХОДНИЦА
 

Србија је после пораза на Косову Пољу 1389. код Смедерева имала самосталност као деспотовина до 1459. године. Србима у свести је остао жал за изгубљеном битком на Косову, па кад су се мушка деца рађала, говорено им је: "Добродошао освтниче Косова".
 
Османлијска царевина дефинитивно овладала Србијом и Балканом средином 15. века. Турци су своје крваве походе наставили све до Беча, покоравајући све хришћанске земље када су поражени у два наврата 1529. и 1683. и од тада њихов утицај на Балкану постепено слаби.
 
Многи Срби који нису желели да прихвате ислам па одлазили су из Старе Србије на север и запад, јер су Турци споводили терор и страховладу... Тако су насељени простори Паноније, Далмације, Лике, Баније... Бечки двор је дао пребеглим Србима аутономију на том подручију коју је назвао Војна Крајина, а Срби Крајишници су ратовали за интерес Хазбуршке монархије против Турака. Док су они Срби који су остали под Османлијском царевином често (неуспешно) дизали буне и устанке.

 

Крајем 18. века због великог терора над православним живљем у Београдском пашалуку Јаков Ненадовић, Илија Бирчанин, Никола Грбовић и др. почели су да дижу своје хајдуке против турских јањичара.
 
Турске дахије су направиле фебруара 1804. године чувену Сечу кнезова, што је само убрзало Први србски устанак, који је подигнут пар дана касније у Орашцу, када је организован збор 300 харамбаша и народних првака, на коме су устаници изабрали Ђорђа Петровића за вођу устанка. Кренуле су убрзо и борбе са Јањичарима, где су Срби често излазили као победници, а за неколико месеци читава Шумадија је била ослобођена. Турци су масовно бежали у Босну, док се Карађорђе се наметнуо као Вожд Србије. Од његовог имена многе турске паше и аге су дрхтале...

 
 
Карађорђе је постао страх и трепет за Османлије, јер је успео да победи далеко бројнију турску војску. Паралелно са војевањем, устаници су желели да направе модерну државу, па је тако одржана Остружничка скупштина  у мају 1804. где је дошло до сусрета свих харамбаша од како је подригнут устанак. Договорено је о успостављању власти на слободним територијама и набавци муниције.
 
А онда још и Борачка скупштина, код Београда, где је основан Правитељствујући Совјет, као врховна законодавна власт устаничке државе (нпр. Влада). Први председник Совјета био је прота Матија Ненадовић.
 
 
 
 
ПРЕ БИТКЕ
 
Тако су током зиме 1804/1805 и даље вођене борбе у Београдском пашалуку. Турски султан Селим II је под притиском променио своју политику измирења са Србима и до пролећа 1805. их је почео сматрати одметницима. Стога је нишког Хафиз-пашу поставио за београдског пашу. Хафиз-пашина војска се крајем јула 1805. упутила из Ниша у Београдски пашалук са око 15.000 војника. Војници су се прикупили на Везировом брду код Ћуприје. Намера им је била да продуже ка Београду.
 
Устаници су очекивали напад на овом правцу и прикупили су се у две групе.
 
Карађорђе је са првом групом од 4.500 устаника био је на брду Гиљ код Јагодине, на левој обали Велике Мораве. Са тог положаја могао је да брани главни правац турског наступања Ћуприја-Јагодина-Баточина-Београд.
 
Другу групу од око 2.000 устаника водио је Миленко Стојковић са Петром Добрњцем. Они су били лоцирани на Иванковцу код Ћуприје, да би бранили правац турског наступања десном обалом Велике Мораве.
 
 
Топографски погодан положај за одбрану на Иванковцу, Устаници су на брзу руку, непосредно пре боја, утврдили, подигавши на месту где се налази село Иванковац два(три) шанца, утврђења са палисадима и бркљачима, а на падинама западно од шанчева, два редута.
 
Шанчеви су били опсани рововима, чија је ширина и дубина износила нешто око пола метра. Испред ровова налазиле су се палисаде, са шиљцима пободеним нагоре
 
 
 
 
БИТКА
 
Пре битке на фронту широком 15 км, а дубоком 4 км, Срби су распоредили своје снаге. Војску су сачињавали одреди Петра Добрњца, Миленка Стојковића и Стојана Козара. Ове три групе, сачињавале су основу српских положаја на десној обали Мораве.
 
Као појачање уз њих су се налазили одреди Илије Стојишића, који је командовао Хомољцима, затим горње-ресавски одред Паула Матејића и одреди Црноречана, под командом Милисава Црноречанина. Као резерва био је и Стеван Синђелић са својим Ресавцима. Задатак ове групације био је затварање правца, којим се преко Ресаве и поморавља могло да избије на Смедерево, а одатле у Београд.
 
Међутим одмах се поставило питање, могу ли овако раштркани на веома широком фронту, српски одреди бранити све евентуалне правце турских напада. Страховало се да ће Турци бити у могућности да се пробију и опколе поједине делове српских одреда, што би их и разјединило и учинило лакшим за ликвидацију. Такође се узимало у обзир да су Турци боље опремљени и бројчано надмоћнији.

Сматрајући први правац опаснијим, јер је водио кроз Шумадију, која је била снажно обухваћена устанком, Хафис-паша је одлучиио да напада преко Иванковца.
 
 
Удар на Везировом брду

Хафис-паша је 18. августа 1805. ујутро напао устанике. Хафиз-пашина војска је била сакупљена у рејону Ниша. Турска војска није располагала топовима. Главнина турских снага запосела је положаје на Везировом брду. У исто време, две турске колоне заобишле су Иванковац са истока и запада и запоселе Супску и Сењ. Ударом са Везировог брда Супске и Сења Хафиз-паша је рачунао да ће ако ништа, барем потиснути Србе и отворити својој војсци пут до Београда.
 
У освит зоре,наредни дан извршен је напад на српске положаје. У напад је прва кренула коњица. У сусрет им је из шанца кренула шест српских коњаника. У исто време од Турака издвојила се група да подели мегдан на Краљевом пољу. Мегдан је трајао док турски коњаници нису дошли у домет српских пушака. У том маху из шанца изађоше пешаци и опалише један плотун а потом се вратише у шанац.
 
Док је једна колона Турака нападала шанац, друга је покушавала да се преко редута пробије до истог. После краћег пушкарања посада предњег редута се повукла у задњи. Бесним нападима турске коњице на редуте и шанчеве, касније се придуржила и турска пешадија у нападу на мањи шанац. Тек предвече су Турци успели да освоје мањи шанац, кад се посада шанца повукла у већи шанац. Поједине турске хатлије јуришале су уз стрме стране овог виса. Ускакали су у шанац. Пиштоље избаце и онда се маше ножа, кога су у зубима носили. После једног сата клали су се Турци и Срби међу собом у опкопу и он паде Турцима у руке.
 
 
Удар на Лудом брду

Пошто су Срби напустили први редут, Турци су напали други, којим је командовао Кара-Стева из Прова. Тек после једног часа је српска посада морала да напусти и овај редут. Тада су Турци преузели напад на велики шанац. Падине Лудог брда, које се уздизало северо-западно од шанца су отежавале турској коњици да искористе пун потенција. Нападе са источне стране онемогућавало је корито Иванковачке реке (река Миросава), а са јужне стране коњицу је у нападу онемогућавао густ шљивар.
 
У току дана Турци су извршили 20 напада на српске положаје, али су сви били одбијени. Појава српске војске на Лудом брду, учинила је рањивим леви турски бок. Турци су под окриљем ноћи напустили Иванковац, чиме су борбе завршене. Ускоро је дошао у помоћ вожд Карађорђе и придружио се Стојковићу на положајима изнад Параћина. Турци су устанике нападали 20. августа 1805. још три пута и били су успешно одбијени, због тога се Хафиз-паша повукао према Параћину. Оставио је устаницима богат ратни плен.
 
 
Погибија Хазиф-паше
 
Извесни писар Стеван Стевановић је добио дозволу од Карађорђа, да испали једно ђуле из топа, погодивши Хафиз-пашин конак. Хитац се потом сручио на ногу турског команданта, тешко га ранивши.
 
Наредног дана, паша је преминуо на путу до Ниша. Интересантан је податак да и турски извори наводе како је конак изненада погодило ђуле, натеравши пашу на повлачење према Нишу
 
 
 
 
ПОСЛЕДИЦЕ
 
Бој на Иванковцу је био први сукоб устаника са турском царском војском. До тада су се борили само са војском узурпатора власти - дахија.
 
Ова победа је имала велики морални одјек у целом Београдском пашалуку, али и шире. Ојачала самопоуздање устаника и допринела успесима у борбама за ослобођење од турске власти.
 
Вожд Карађорђе је тако разгорио пламен слободе у који су гледали не само Срби из ослобођене Шумадије, већ и осталих поробљених земаља.
 
 
 
 
ГОДИНАМА КАСНИЈЕ
 
У другој половини 20. века на месту Иванковачке битке изграђено је спомен обележје. На месту битке, где је подигнут споменик војводи Миленку Стојковићу и његовим борцима. Постоје још увек делимично очувани палисади од шанчева на Иванковцу.
 
Српска академија наука и уметности је 1979. године објавила једну књигу „Бој на Иванковцу 1805”, од групе аутора, коју је уредио академик Васе Чубриловић. У књизи се налазе детаљни описи битке и устаничких шанчева, сведочења учесника, мапа битке и илустрација пресека устаничких шанчева.
 

Битка је обрађена у играно-документарној серији "Трагом Карађорђа" у виду анимације са приказом шанчева и редута.




Посећено је: 1491  пута
Број гласова: 10
Просек: 5,00

Оцените нам овај чланак:






ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ:

Ми смо с тобом Карађорђе Петровићу

1804: Сеча кнезова

1806: Бој на Делиграду

1809: Чегарска битка

Хајдук Станко

Серија Вук Караџић











Ћеле-кула (тур. kelle kulesi, односно "кула од лобања") је споменик из Првог србског устанка (1804-1813) који је у знак одмазде турски Хуршид-паша изградило од лобања, погинулих србских ратника, предвођених Стеваном Синђелићем, у Чегрској бици, крајем маја 1809.

Француски путописац Алфонс Де Ламартин је 1833. године записао да Србљи морају да сачувају Ћеле кулу како би показали својим потомцима да су њихови преци животима плаћали њихову слободу...

Ово је јединствен случај у Европи да је овако нешто морбидно узида.

 Налази се на 4 км од центра Ниша, на путу ка Бањи.

 Сврстана је у споменике културе од изузетног значаја за Републику Србију и данас представља музејски објекат.


*                *                  *


Споменик на брду Чегар, надомак Ниша, подигнут је на месту где се одвијала чувена битка из Првог србског устанка, у знак сећања на погинуле војнике и војводу Стевана Синђелића.

Споменик на Чегру представља непокретно културно добро као споменик културе од изузетног значаја. за Републику Србију

Данашњи споменик у облику куле — симбола српског војног логора. Подигнут је поводом 150. годишњице ослобођења Ниша од Османског царства, 1. јуна 1959.  године.

Првобитни споменик је остао у ниши новог, изнад којег је 1928. године постављено бронзано попрсје Стевана Синђелића, рад вајара Славка Милетића.

Деценијама Чегарски споменик чува Селомир Марковић и његова породица.