1804: Збор у Орашцу - www.cegarskimars.rs





















Статистика посета
од 30.10.2017.

Данас: 58
Два дана: 190
Недељно: 935
Месечно: 3824
Годишње: 41294
Укупно: 43981

Највише посета
28.2.2018 1076









9. новембар 2017..


1804: Збор у Орашцу


ПРВИ СРБСКИ УСТАНАК

Сеча кнезова - Орашaц - Чегар

Мишар - Делиград - Иванковац

Београд - Чокешина - Равањ - Лозница

Остружница - Баточина - Карађорђе

Ћеле кула - Ичков мир - Јањичари

 

Збор у Орашцу је окупљање србских устаника умаклих пред турском "Сечом кнезова". Збор је организовао хајдук Ђорђе Петровић, касније познатији као Карађорђе, са шумадијским народним првацима и кнезовима.

Збор је одржан на прелазу зиме у пролеће 1804. године, на хришћански празник Сретење Господње тада 14. фебруара у селу Орашац код Аранђеловца.

Око три стотине србских устаника одлучило је да се бори против дахија, па су приступили избору вође. Пошто су харамбаша Станоје Главаш и кнез Теодосије Марићевић одбили да предводе устанике за вожда је изабран Карађорђе Петровић. Прек у одлукама и љут на бојишту... од његовог имена ће многе турске паше и аге да дрхте.

 

 

ПРЕТХОДНИЦА

 

Србија је после пораза на Косову Пољу 1389. код Смедерева имала самосталност као деспотовина до 1459. године. Србима у свести је остао жал за изгубљеном битком на Косову, па кад су се мушка деца рађала, говорено им је: "Добродошао освтниче Косова".
 
Османлијска царевина дефинитивно овладала Србијом и Балканом средином 15. века. Турци су своје крваве походе наставили све до Беча, покоравајући све хришћанске земље када су поражени у два наврата 1529. и 1683. и од тада њихов утицај на Балкану постепено слаби.
 
Многи Срби који нису желели да прихвате ислам па одлазили су из Старе Србије на север и запад, јер су Турци споводили терор и страховладу... Тако су насељени простори Паноније, Далмације, Лике, Баније... Бечки двор је дао пребеглим Србима аутономију на том подручију коју је назвао Војна Крајина, а Срби Крајишници су ратовали за интерес Хазбуршке монархије против Турака. Док су они Срби који су остали под Османлијском царевином често (неуспешно) дизали буне и устанке.


 

ЗБОР

Дана 2. фебруара (14. фебруара по новом календару) 1804. године на Сретење, рано y саму зору, постављене су јаке страже око места на коме ће се одржати збор.

Учесници који су дан пре или y току ноћи стигли са разних страна y Орашац скупљали су се у Марићевића Јаруге, код два велика бреста, на једном заравњу опкољеном са свих страна густим лугом.

Карађорђе, који је био главни организатор ове устаничке скупштине, приказао је положај y коме се налази Београдски пашалук откако се налази под дахијском управом и изнео циљ овога састанка. Од свих кнезова, првака и хајдучких сгарешина колико их је било на овој скупштини, није био ни један који би био против тога да се диже устанак.

Кад се поставило питање воћства показала се иста такова једнодушност: иако је Карађорђе означио некоја за то способна и угледна лица, као Станоја Главаша, Вула Илића Коларца, кнеза Марка Савића и Теодосија Марићевића, како устаници тако и предложена лица одбили су ту кандидацију...

Па је за вођу устанка, за врховног Вожда изабран Карађорђе који је примио избор тек после дужег опирања и када му је неколико пута поновљено да народ жели да га y устанку воде људи личних особина Карађорђевих. Карађорђе је знао да је он прек у својим одлукама чак и превише, али су његови саборци знали да им баш такав треба.

Кад се Карађорђе примио на крају избора, буковички прота Атанасије обукао је епитрахиљ, запалио воштаницу, благословио избор и народне закључке и присутне заклео на верност Вожду и устанку.

Изабрани Вожд пољубио се са сваким од присутних. После тога дана, устанак је отпочео одмах тако да већ 4. фебруара 1804. аустријске пограничне власти поуздано знају да y суседној Србији гори устанак и да су се „на оружје дигли хришћански Срби".

 

 

УЧЕСНИЦИ ЗБОРА

Историчар Миленко Вумићевић држи да је на орашачкој устаничкој скупштини било присутно око 300 лица. Данас ce, на основу историјске и мемоарске литературе, може утврдити само присуство ових лица: прота Атанасије Антонијевић, Станоје Главаш, Хајдук-Вељко Петровић, Вуле Илић-Коларац, Милисав Липовац, Ђорђиц из Вишевца, Јован Крстовић из Буковика, Алекса Дукић, Арсеније Ломо, Танаско Рајић, Јанићије Ђурић, кнез орашачки Марко Савић, трговац Теодосије Марићевић, Алекса Јаковљевић, кнез Вићентије Петровић из Кораћице, кнез Матија Јовичић из Тополе, Михаило Баџак из Јагњила, Матија Каратошић из Копљара, Милутин Савић из Гараша, Марко Катић, Петар Дугоњић из Маслешева, Благоје(?) и Глиша(?) оба из Маслешева...

Ћира Прокић и Милоје Чекеревић из Маслешева, Стеван Рајаковић, Мата Миливојевић, Мандић и Милован Ђурић из Страгара, Андреја Јокић, Риста Ђурђезић, Михаило Манојловић, Паун Чолкћ, Матија Милошевић, Лазар Милосављевић, Димитрије Перић, Димитрије Манојловић, Гаврило Ђурић, Григорије Марковић, — сви из Тополе, Ђорђе Дукић, Танасије Дукић, Јован Ризнић, Сретен, Теофан и Јаков Томковићи из Баше, Гаја Остојић из Орашца, Петар Кара из Трешњевице, Хајдук Милета из Глибовца, Хајдук Кара Стева из Прова, Хајдук Милован из Плане, Димитрије Радовић из Врбице, Милован Ђурковић из Јагњила, Милош Арсенијевић из Драгоља, Јанко Рачанин из Раче, Никодије Добрић из Овсишта, Марко Милосављевић из Копљара, Никола Лека из Липовца, Милован Гарашанин из Липовца, Радован Гарашанин из Липовца, Сима Сердар из Даросаве, Тома Старчевић из Орашца, Јован Булатовић из Орашца и Васа Сараманда из Буковика.

 

 


ПОСЛЕДИЦЕ

Истина све је рађено по једном брзом, кратком, устаничком и револуционарном поступку, али је обострана заклетва била ту, она је деловала одређено и снажно, па су крв и ватра, та два симбола револуционарних масовних покрета, убрзо дали и реалну садржину орашачким одлукама.

За релативно кратко време Београдски пашалук био је очишћен од Турака. Власт је, по закону била y рукама султановим, али се у ствари налазила y рукама Карађорђа и устаника. Сви преговори вођени ма с ким и y ма коме облику, после тога времена, вођени су y име народа.

Устаници су врло брзо основали и Правитељствујући Совјет, као највишу законодавну власт на ослобођеној територији. Он је у име Устаничке Србије водио преговоре са Аустријом, Русијом и Турском царевином.

У Првом србском устанку је било пуно битака и жестоких окршаја где се Карађрође показао као одличан војсковођа, а његове војводе као храбри дивјунаци. Побеђивана је далеко бројнија турска сила, чак и султанова гарда.

Први србски устанак је пропао у јесен 1813. године. Али је ударио темељ модерне србске државе, коју је касније Милош Обреновић у Другом србском устанку (1815-1830) довео до кнежевине.

 

 

 

ВЕК КАСНИЈЕ

Православни Срби су се окупљали увек на Сретење у Марића Јаруги да на тај начин искажу поштовање према Карађорђу и његовим храбрим устаницима, који су после толико векова под турским робством упалили пламен слободе.

Тако је било све до 1946. године, када је југославенска комунистичка полиција УДБ-а забрањивала окупљање србских родољуба у Орашцу. Сваки вид србског национализма је проглашаван четничким, самим тиме и хапшен. Деценијама је то место било под присмотром и нико није долазио.

Тек 1988. године на Сретење је први пут од неколико родољуба из Аранђеловца је поново направило неформални окуп у Марића Јаруги, иако су сви одведени у полицију на информативни разговор, наредне године су дошли поново. Од 1990. године, када је комунистички систем пропао, Орашац је поново постао светилиште Срба, али је често злоупотребљаван у политичке сврхе и маркетинг.

 

 

 

ПУБЛИКАЦИЈЕ

Први србски устанак је обрађен у много књига, као и његови учесници, опеван у многим епским песмама које се изводе на гуслама.

Снимљено је много и документарно-играних филмова, а најпознатији су: "Вук Караџић", "Карађрођева смрт" и др.




Посећено је: 1232  пута
Број гласова: 10
Просек: 5,00

Оцените нам овај чланак:






ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ:

Ми смо с тобом Карађорђе Петровићу

1804: Сеча кнезова

1805: Иванковачка битка

1806: Бој на Делиграду

1809: Чегарска битка

Хајдук Станко











Ћеле-кула (тур. kelle kulesi, односно "кула од лобања") је споменик из Првог србског устанка (1804-1813) који је у знак одмазде турски Хуршид-паша изградило од лобања, погинулих србских ратника, предвођених Стеваном Синђелићем, у Чегрској бици, крајем маја 1809.

Француски путописац Алфонс Де Ламартин је 1833. године записао да Србљи морају да сачувају Ћеле кулу како би показали својим потомцима да су њихови преци животима плаћали њихову слободу...

Ово је јединствен случај у Европи да је овако нешто морбидно узида.

 Налази се на 4 км од центра Ниша, на путу ка Бањи.

 Сврстана је у споменике културе од изузетног значаја за Републику Србију и данас представља музејски објекат.


*                *                  *


Споменик на брду Чегар, надомак Ниша, подигнут је на месту где се одвијала чувена битка из Првог србског устанка, у знак сећања на погинуле војнике и војводу Стевана Синђелића.

Споменик на Чегру представља непокретно културно добро као споменик културе од изузетног значаја. за Републику Србију

Данашњи споменик у облику куле — симбола српског војног логора. Подигнут је поводом 150. годишњице ослобођења Ниша од Османског царства, 1. јуна 1959.  године.

Првобитни споменик је остао у ниши новог, изнад којег је 1928. године постављено бронзано попрсје Стевана Синђелића, рад вајара Славка Милетића.

Деценијама Чегарски споменик чува Селомир Марковић и његова породица.