1804: Сеча кнезова - www.cegarskimars.rs





















Статистика посета
од 30.10.2017.

Данас: 33
Два дана: 165
Недељно: 910
Месечно: 3799
Годишње: 41269
Укупно: 43956

Највише посета
28.2.2018 1076









30. октобар 2017..


1804: Сеча кнезова


ПРВИ СРБСКИ УСТАНАК

Сеча кнезова - Орашaц - Чегар

Мишар - Делиград - Иванковац

Београд - Чокешина - Равањ - Лозница

Остружница - Баточина - Карађорђе

Ћеле кула - Ичков мир - Јањичари

 

Сеча кнезова представља погубљење дванаест србских харамбаша и народних првака у Београдском пашалуку, од стране турских дахија. Овај догађај  је непосредно претходио и био повод за избијање Првог србског устанка фебруара 1804. године.
 
Турски султан Селим III је 1793-1794 дао Србима у Београдском пашалуку извесне повластице и протерао дахије које су се осилиле, а поставио Хаџи Мустафа-пашу који је убијен по повратку дахија децембра 1801. године.
 
Четворица дахија су се вратила и поделили Београдски пашалук на 4 интересне зоне и укинуле повластице Србима, сами убирали порезе и друге даџбине, судили су и пресуђивали по својој вољи... Терор и страховлада су се појачавали из дана у дан.
 
Србски народ је још почетком 1803. године одлучио да се мора дићи устанак, те су кренула договарања харамбаша. Једно писмо у коме се говори о том устанку крајем 1804. пало у турске руке и дошло до дахија, које су овим погубљивањем хтеле да застраше Србе и спрече устанак, али се десило супротно. Устанак је убрзано подигнут, уместо у лето, покренут је у зиму, на Сретење 1804. године.
 
Устаници превођени Карађорђем Петровићем су опстајали девет и по година, где су се успешно борили против јањичара, па чак и султанове гарде, иако су били мањебројнији и слабије опремљенији.
 
 
 
 
ПРЕТХОДНИЦА

Србија је после пораза на Косову Пољу 1389. код Смедерева имала самосталност као деспотовина до 1459. године. Србима у свести је остао жал за изгубљеном битком на Косову, па кад су се мушка деца рађала, говорено им је: "Добродошао освтниче Косова".
 
Османлијска царевина дефинитивно овладала Србијом и Балканом средином 15. века. Турци су своје крваве походе наставили све до Беча, покоравајући све хришћанске земље када су поражени у два наврата 1529. и 1683. и од тада њихов утицај на Балкану постепено слаби.
 
Многи Срби који нису желели да прихвате ислам па одлазили су из Старе Србије на север и запад, јер су Турци споводили терор и страховладу... Тако су насељени простори Паноније, Далмације, Лике, Баније... Бечки двор је дао пребеглим Србима аутономију на том подручију коју је назвао Војна Крајина, а Срби Крајишници су ратовали за интерес Хазбуршке монархије против Турака. Док су они Срби који су остали под Османлијском царевином често (неуспешно) дизали буне и устанке.

 
 
 
ПРЕ СЕЧЕ КНЕЗОВА
 
Почетком 1803. године састало се 12 кнезова ваљевске нахије, међу којима су се нарочито истицали Алекса Ненадовић и Илија Бирчанин. На овом састанку одлучено ја да се за 8 месеци подигне устанак. Неке старешине из Шумадије су се такође састале и донеле сличну одлуку.
 
Крајем исте године Алекса Ненадовић је упутио једно писмо аустријском команданту у Земуну мајору Митезеру, у којем је констатовано да су Срби посвађали дахије и да ће највероватније доћи до оружаног сукоба између њих.
 
Сасвим случајно ово писмо је пало у руке дахијама (Аганлија, Кучук Алија, Мула Јусуф и Мехмед-ага Фочић), који су тек тада увидели какве је ситуација у Београдском пашалуку.
 
 
 
 
СЕЧА КНЕЗОВА
 
Бојећи се и аустријске интервенције у могућем устанку, дахије су организовале погубљења старешина, 4. фебруара 1804. године, у којој је побијена већина истакнутијих Срба трговаца, кнезова, свештеника, нарочито оних који су се истакли у борби против јањичара и у Кочиној крајини.
 
Тако су погубљени следећи народни прваци:

 

кнезови: Илија Бирчанин из Суводања, Алекса Ненадовић из Бранковине, кнез Стеван Андреић Палалија из Бегаљице, кнез Стојан Михајловић из Зеока, кнез Теофан из Орашја, кнез Петар из Црквенца, кнез Марко Чарапић из Белог Потока, итд.
хајдуци: кмет Јанко Гагић из Болеча, Буљубаша Мате из Липовца, итд.
свештеници: игуман Хаџи-Ђера из манастира Моравица, архимандрит Хаџи-Рувим из манастира Боговађа, итд.
остали: Рајица из Забрђа (из нахије пожаревачке), Гаврило Буђевац и други.

 

 
Поред ових набројаних, било је још десетак хајдука који су требали бити ухапшени и погубљени, али су умакли турским потерама.
 
 
 
ПОСЛЕДИЦЕ
 

Овај чин није смирио Србе, већ их је само још више разљутио. На Сабору у Орашцу, код Аранђеловца, у Марића Јаруги, окупило се око 300 хајдука и народних првака 14. и 15. фебруара 1804. донесена је одлука да се подигне буна на дахије. За вођу буне је изабран хајдук Ђорђе Петровић - Карађорђе. Име од кога су касније многе турске паше и аге дрхтале.

Карађорђе је био оштар човек, великог искуства који је баш тада требао Србији. Иначе у аустријској војци је имао официрски чин (чак је и медаљу добио за храброст), јер је често одлазио у Хазбуршку монархију и трговао са робом.
 
Тражио је помоћ од Аустрије, што је делимично и добијао, док од Наполеона Бонапарте није добио никакву помоћ. На бојном пољу је био доминантан.
 
 
 
 
ГОДИНАМА КАСНИЈЕ
 
На месту где су погубљени србски кнезови у Ваљеву подигнут је споменик у облику пирамиде, крајем 19. века, када је Србија успела да се ослободи османлијске доминације.
 
Погубљење кнезова Алексе и Илије документовао је прота Матеја Ненадовић у чувеним Мемоарима ("одведени су око 80 фати ниже ћуприје на пољицу до Колубаре"), а опевао слепи гуслар Филип Вишњић у песми "Почетак буне против дахија".
 
Радио Телевизија Србије је 1987. године снимила једну играну серију "Вук Караџић", где је поред живота србског реформатра приказана и национална револуција Срба почетком 19. века.



Посећено је: 1266  пута
Број гласова: 0
Просек: 0,00

Оцените нам овај чланак:






ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ:

Ми смо с тобом Карађорђе Петровићу

1805: Иванковачка битка

1806: Бој на Делиграду

1809: Чегарска битка

Хајдук Станко

Серија Вук Караџић











Ћеле-кула (тур. kelle kulesi, односно "кула од лобања") је споменик из Првог србског устанка (1804-1813) који је у знак одмазде турски Хуршид-паша изградило од лобања, погинулих србских ратника, предвођених Стеваном Синђелићем, у Чегрској бици, крајем маја 1809.

Француски путописац Алфонс Де Ламартин је 1833. године записао да Србљи морају да сачувају Ћеле кулу како би показали својим потомцима да су њихови преци животима плаћали њихову слободу...

Ово је јединствен случај у Европи да је овако нешто морбидно узида.

 Налази се на 4 км од центра Ниша, на путу ка Бањи.

 Сврстана је у споменике културе од изузетног значаја за Републику Србију и данас представља музејски објекат.


*                *                  *


Споменик на брду Чегар, надомак Ниша, подигнут је на месту где се одвијала чувена битка из Првог србског устанка, у знак сећања на погинуле војнике и војводу Стевана Синђелића.

Споменик на Чегру представља непокретно културно добро као споменик културе од изузетног значаја. за Републику Србију

Данашњи споменик у облику куле — симбола српског војног логора. Подигнут је поводом 150. годишњице ослобођења Ниша од Османског царства, 1. јуна 1959.  године.

Првобитни споменик је остао у ниши новог, изнад којег је 1928. године постављено бронзано попрсје Стевана Синђелића, рад вајара Славка Милетића.

Деценијама Чегарски споменик чува Селомир Марковић и његова породица.