1804: Битка код Чокешине - www.cegarskimars.rs





















Статистика посета
од 30.10.2017.

Данас: 46
Два дана: 178
Недељно: 923
Месечно: 3812
Годишње: 41282
Укупно: 43969

Највише посета
28.2.2018 1076









30. октобар 2017..


1804: Битка код Чокешине


ПРВИ СРБСКИ УСТАНАК

Сеча кнезова - Орашaц - Чегар

Мишар - Делиград - Иванковац

Београд - Чокешина - Равањ - Лозница

Остружница - Баточина - Карађорђе

Ћеле кула - Ичков мир - Јањичари

 

  Битка код Чокешине је битка Првог србског устанка, која се одиграла код Лознице у Подрињу у пролеће 1804. године. Због своје жестине овај бој између Срба и Турака сматра се србским термопилом.
 
Наиме, османлијска војска из Босне је кренула са 1.500 војника у Мачву, да помогне мачванским пашама, јер су србски устаници опколили Шабац. Њих је дочекало 303 устаника, које су предводили браћа Недић. Скоро сви србски устаници су јуначки изгинули, а призори након битке су били стравични.
 
Србски харамбаша Јаков Ненадовић се извукао из боја и отишао по помоћ, али је већ било касно. Ово је била уствари турска пирова победа.
 
После ослобођења од Турака, у Осечини код Ваљева подигнут је 1890. године споменик јунацима Чокешинске битке. Исто тако и браћи Недић.
 
 
 
ПРЕТХОДНИЦА
 
 
Србија је после пораза на Косову Пољу 1389. код Смедерева имала самосталност као деспотовина до 1459. године. Србима у свести је остао жал за изгубљеном битком на Косову, па кад су се мушка деца рађала, говорено им је: "Добродошао освтниче Косова".
 
Османлијска царевина дефинитивно овладала Србијом и Балканом средином 15. века. Турци су своје крваве походе наставили све до Беча, покоравајући све хришћанске земље када су поражени у два наврата 1529. и 1683. и од тада њихов утицај на Балкану постепено слаби.
 
Многи Срби који нису желели да прихвате ислам па одлазили су из Старе Србије на север и запад, јер су Турци споводили терор и страховладу... Тако су насељени простори Паноније, Далмације, Лике, Баније... Бечки двор је дао пребеглим Србима аутономију на том подручију коју је назвао Војна Крајина, а Срби Крајишници су ратовали за интерес Хазбуршке монархије против Турака. Док су они Срби који су остали под Османлијском царевином често (неуспешно) дизали буне и устанке.
 
Крајем 18. века због великог терора над православним живљем у Београдском пашалуку Јаков Ненадовић, Илија Бирчанин, Никола Грбовић и др. почели су да дижу своје хајдуке против турских јањичара.
 
Турске дахије су направиле фебруара 1804. године чувену Сечу кнезова, што је само убрзало Први србски устанак, који је подигнут пар дана касније у Орашцу, када је организован збор 300 харамбаша и народних првака, на коме су устаници изабрали Ђорђа Петровића за вођу устанка. Кренуле су убрзо и борбе са Јањичарима, где су Срби често излазили као победници, а за неколико месеци читава Шумадија је била ослобођена. Турци су масовно бежали у Босну, док се Карађорђе се наметнуо као Вожд Србије. Од његовог имена многе турске паше и аге су дрхтале...
 
 
 
 
ПРЕ БИТКЕ
 
Србске устанике ваљевског краја су предводили прота Матеја и Јаков Ненадовић. После победе над Турцима на Свилеуви 11. марта 1804. Јаков Ненадовић је опсео Шабац. Турци из Босне, зворнички паша Видајић и Мула Ножина пошли су у помоћ опседнутим Турцима у Шабцу. Њих је код манастира Чокешина требало да дочекају удружени устаници како би спречили да њихово присуство код Шапца упропасти опсаду.

Код манастира су се састали харамбаша Ђорђе Ћурчија, браћа Недић и Јаков Ненадовић са делом војске, јер је главнину оставио у опсади Шапца. Око начина супротстављања Турцима најпре су се сукобили Ђорђе Ћурчија и Јаков Ненадовић. Ћурчија је напустио Чокешину са око 300 хајдука. Јаков је затим ушао у сукоб и са Недићима и видевши да не може да им командује и он је отишао и повукао своју војску са собом. На месту сукоба са Турцима остали су сами браћа Недић са својим хајдуцима и верним пратиоцима Дамјаном Кутишанцем и Пантом Дамјановићем.
 
 
 
 
 
ТОК БИТКЕ
 
Бој на Чокешини се одиграо на Лазареву суботу 28. априла 1804. године. Турска војска је бројила преко 1.500 војника, док је Срба било пет пута мање. Недићи су се супротставили непријатељу на брду Липовица где су се сатима одупирали све док нису десетковани. Када им је понестало муниције њих неколико су се повукли према липовичком потоку где су пружили последњи отпор.
 
Лево крило србске војске чинии су устаници из Тамнавског краја, а десно из Мачве и Поцерине. У средини су били хајдуци из Подгорине. Турци су видели Србе на брду, па су себе храбрили звуковима добоша, зурли и таламбаса. Они су први кренули у силовит напад са пушкама и јатаганима (велики ножеви). Србски хајдуци су храбро одбили тај први напад.
 
Славни барјактар Дамњановић Анто је убио зворничког бега Хасу, што је знатно поколебало Турке. Видећи да се Срби добро држе на својим бусијама и да бој неће добити лако, Турци су добили још појачања из Босне, од Јање што је и одлучило битку... Кренули су у нови страховит јурш.
 
Браћа Недић су се добро држали, јер су били рањени, па су иако рањени седели пошто нису могли да стоје, пуцали по Турцима и храбрили своје борце.
 
Харамбаша Јаков Ненадовић се некако извукао из окршаја, отишао по помоћ у Шабац и вратио се али је све већ било готово. Сви устаници су изгинули, осим неколико њих који су се притајили међу погинулима. Призори су били стравични.
 
 
 
 
 
ПОСЛЕДИЦЕ

После неколико дана игуман Хаџи Константин је са мештанима и мајком браће Недић затекао искасапљена тела браће Недић и њихових 303 хајдука. Турци су после битке спалили манастир до темеља.
 
Сви устаници који су погинули сахрањени су у дворишту манастира.
 
Бојем на Чокешини босанским Турцима је онемогућено да пруже помоћ опседнутом Шабцу. Устаници су освојили Шабац три дана касније. Јуначка погибија браће Недић и њихових хајдука ушла је легенду, а немачки историчар Леополд Ранке је бој на Чокешини назвао „србским Термопилима“.
 
 
 
 
 
ГОДИНАМА КАСНИЈЕ
 
Први србски устанак иако се добро развијао - пропао је у јесен 1813. године, а већ 1815. године у Такову Милош Обреновић подиже Други србски устанак, који је трајао 15 година. Србија је добила самосталност и постала наследна кнежевина 1830. године. Наредних деценија Србија је јачала и постепено ослобађала своје окуприране територије од турских завојевача.
 
У манастиру Чокешина 1890. године подигнут је споменик јунацима ове велике и жестоке битке, а у Осечини је подигнут споменик браћи Недић.
 
 

Светшенство СПЦ одржава крајем априла помен и парастос за Чокешке јунаке у порти манастира где долазе поштоваоци Србске националне револуције и други родољуби.




Посећено је: 1514  пута
Број гласова: 30
Просек: 5,00

Оцените нам овај чланак:

















Ћеле-кула (тур. kelle kulesi, односно "кула од лобања") је споменик из Првог србског устанка (1804-1813) који је у знак одмазде турски Хуршид-паша изградило од лобања, погинулих србских ратника, предвођених Стеваном Синђелићем, у Чегрској бици, крајем маја 1809.

Француски путописац Алфонс Де Ламартин је 1833. године записао да Србљи морају да сачувају Ћеле кулу како би показали својим потомцима да су њихови преци животима плаћали њихову слободу...

Ово је јединствен случај у Европи да је овако нешто морбидно узида.

 Налази се на 4 км од центра Ниша, на путу ка Бањи.

 Сврстана је у споменике културе од изузетног значаја за Републику Србију и данас представља музејски објекат.


*                *                  *


Споменик на брду Чегар, надомак Ниша, подигнут је на месту где се одвијала чувена битка из Првог србског устанка, у знак сећања на погинуле војнике и војводу Стевана Синђелића.

Споменик на Чегру представља непокретно културно добро као споменик културе од изузетног значаја. за Републику Србију

Данашњи споменик у облику куле — симбола српског војног логора. Подигнут је поводом 150. годишњице ослобођења Ниша од Османског царства, 1. јуна 1959.  године.

Првобитни споменик је остао у ниши новог, изнад којег је 1928. године постављено бронзано попрсје Стевана Синђелића, рад вајара Славка Милетића.

Деценијама Чегарски споменик чува Селомир Марковић и његова породица.