1804: Бој код Баточине - www.cegarskimars.rs





















Статистика посета
од 30.10.2017.

Данас: 82
Два дана: 196
Недељно: 935
Месечно: 5348
Годишње: 49861
Укупно: 52548

Највише посета
28.2.2018 1076









13. новембар 2017..


1804: Бој код Баточине


ПРВИ СРБСКИ УСТАНАК

Сеча кнезова - Орашaц - Чегар

Мишар - Делиград - Иванковац

Београд - Чокешина - Равањ - Лозница

Остружница - Баточина - Карађорђе

Ћеле кула - Ичков мир - Јањичари

 

Бој код Баточине је битка вођена између србске устаничке војске под командом Карађорђа Петровића и турске јањичарске војске за ослобођење Баточине од 4. априла до 7. априла (односно од 23. марта до 26. марта по јулијанском календару) 1804. године.

Ова битка је једна од првих победа србских устаника за време Првог србског устанка и значајно је подигла морал свих Срба у Београдском пашалуку, који су почели да верују да је слобода близу и да се треба борити за коначно ослобођење.

У овој бици је учествовао велики број устаника из Лепенице, која се потврдила као цетар устаничке Србије. О победи србских устаника писале су чак и француске новине. Неколико дана касније ослобођена је и Јагодина. Турци су оставили богат плен, док су се спашавали бежећи ка Нишу.

 

 

ПРЕТХОДНИЦА

У Старом Расу почетком 12. века почела је да се ствара прва србска држава под управом Великог жупана Стефана Немање. Његови потомци су од Србије у наредних 250 година направили Србију најмоћнијом државом југоисточног дела Европе. Средњовековна Србија је око 1220. године постала краљевина, а 1346. у Скопљу је Душан Силни крунисан за цара. Три године касније исто у Скопљу, донет је Душанов законик, на сабору србске властеле. Тај законик је усвојен са циљем да се србска држава уреди прописима који би важили за цело царство и подједнако за све поданике.
 
Тадашње србско царство је обухватало скоро цео Балкан, тачније простор од Саве и Дунава на северу, па на три мора на југу: Јадранско, Јонско и Егејско. Србија је била моћна не само на војно-политичком плану, већ и духовном, техничко-технолошком, правном.
 
После Душанове смрти Србско царство је почело да пропада. Великаши и феудалци су се осилили и нису поштовали царску круну његова сина цара Уроша Нејаког, који је био недорастао положају који је наследио. Турци Османлије су навалили из Мале Азије, тако да су Срби после Маричке битке 1371. године, изгубили и Косовску битку на Видовдан 1389. године. Србски кнез Лазар је погинуо, а витез Милош Обилић је ушао у султанов шатор те убио Мурата.

Србија је после пораза на Косову Пољу 1389. код Смедерева имала самосталност као деспотовина до 1459. године. Србима у свести је остао жал за изгубљеном битком на Косову, па кад су се мушка деца рађала, говорено им је: "Добродошао освтниче Косова".
 
Османлијска царевина дефинитивно овладала Србијом и Балканом средином 15. века. Турци су своје крваве походе наставили све до Беча, покоравајући све хришћанске земље када су поражени у два наврата 1529. и 1683. и од тада њихов утицај на Балкану постепено слаби.
 
Многи Срби који нису желели да прихвате ислам па одлазили су из Старе Србије на север и запад, јер су Турци споводили терор и страховладу... Тако су насељени простори Паноније, Далмације, Лике, Баније... Бечки двор је дао пребеглим Србима аутономију на том подручију коју је назвао Војна Крајина, а Срби Крајишници су ратовали за интерес Хазбуршке монархије против Турака. Док су они Срби који су остали под Османлијском царевином често (неуспешно) дизали буне и устанке.

Крајем 18. века због великог терора над православним живљем у Београдском пашалуку Јаков Ненадовић, Илија Бирчанин, Никола Грбовић и др. почели су да дижу своје хајдуке против турских јањичара.
 
Турске дахије су направиле фебруара 1804. године чувену Сечу кнезова, што је само убрзало Први србски устанак, који је подигнут пар дана касније у Орашцу, када је организован збор 300 харамбаша и народних првака, на коме су устаници изабрали Ђорђа Петровића за вођу устанка. Кренуле су убрзо и борбе са Јањичарима, где су Срби често излазили као победници, а за неколико месеци читава Шумадија је била ослобођена. Турци су масовно бежали у Босну, док се Карађорђе се наметнуо као Вожд Србије. Од његовог имена многе турске паше и аге су дрхтале...


 


ПРЕ БИТКЕ

Гонећи Кучук Алију србски устаници су под Карађорђевом командом заузели Крагујевац 4. априла (23. марта по старом календару) 1804. године одакле је Кучук Алија извео 200 Турака и повукао се ка Јагодини.

И Карађорђе и Кучук Алија добро су схватили значај Баточине и линије до Багрдана према Јагодини. Алији је Баточина била потребна да би обезбедио одступање из Јагодине према Београду, а Карађорђу да спречи Алију да бежи према Дунаву. Обојица су зато одлучили да ојачају своје снаге код Баточине.

 

 

 

БИТКА

Карађорђе је стигао око поднева 4. априла 1804. пред Баточину и опколио је. Турска посада је била састављена од Арбанаса у служби дахија. Вожд је издао наредбе. Димитрије је са својим Лепеничанима био са друге стране Рогота, према Брзану. Ту је направио бусију да чека Турке, без обзира да ли беже из Баточине, или трче овом месту из Јагодине.

Срби су нападали све до мрака, али Арбанаси нису попуштали. Карађорђе је након што је опколио Баточину, отишао у Левач да диже устанак и у тај део Србије.

Кучук Алија је дознао да је Карађорђе отишао, па је послао Тосун агу са 500 турских коњаника да се ноћу пробију до Баточине.

Чувши ово Карађорђе је већ 6. априла 1804. неприметно стигао са војском под Баточину са 600 коњаника заузео је падину Црвеног брега, а пешаке је послао према Брзану, поред шуме Рогот, под заповедништвом лепеничког кнеза Ђуке Филиповића. Он се придружио Димитрију Парезану који је већ држао тај положај. Пред напад Карађорђе је изашао испред устаника и рекао им је своје чувене речи:

 

„Немојте пуцати докле моја пушка не пукне.
Не бојте се Турака је мало, а нас је много,
они се бију за господство
а ми за слободу да можемо данути душом”.

 


Заузевши положаје, 7. априла почео је нов напад устаника. Турци и Арбанаси су одлучили да се повуку према Јагодини где је требало да се састану са Кучук Алијом и да даље наставе према Београду. Међутим на путу према Јагодини, у шуми Рогот чекали су их устаници на челу са Ђуком Филиповићем и Димитријем Парезаном, па су Турци одлучили да излаз траже кроз Кијевски поток.



Карађорђе сачека да се удаље од Баточине, па крене за њима и сутигне их између Кијева и Доброводице. У окршају посече око 400 Турака. У бици су погинули и Мусеин Ганић и Јусуф-ага Климентић, док се Тосун ага спасио и побегао у Јагодину. Уз то устаници су задобили богат плен, између осталог 275 пушака и девет турских барјака.

У бици код Баточине је учествовао и добар део Лепеничана под кнезом Ђуком Филиповићем из Јагњила. Поред поменутог војводе Димитрије Парезана из Брзана, прочули су се још и Павле Цукић из Крчмара и Милосав Стојановић из Лапова. Лепеница се потврдила као центар одбране у Првом србском устанку.

 

 


ПОСЛЕДИЦЕ

О овој бици ће писати и стране новине. Француски лист „Монитер“ је у броју 245., 12. априла 1804. године писао о овом боју:
- „Пре неки дан била је врло крвава борба, код Баточине. Устаници су опколили ово место где се налазило 400 Турака, који су се очајнички бранили и тек после борбе од неколико часова они су уступили јачој сили али су готово сви исечени.”


После победе код Баточине убрзо је олобођена и Јагодина. Крајем априла 1804. цела Шумадија је била слободна од Турака, а устаници којих је почетком марта било око 10.000 бораца заједно са својим вођом Карађорђем приближиле су се Београду.


 




Посећено је: 1772  пута
Број гласова: 10
Просек: 5,00

Оцените нам овај чланак:






ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ:

Ми смо с тобом Карађорђе Петровићу

1804: Сеча кнезова

1805: Иванковачка битка

1806: Бој на Делиграду

1809: Чегарска битка

Хајдук Станко











Ћеле-кула (тур. kelle kulesi, односно "кула од лобања") је споменик из Првог србског устанка (1804-1813) који је у знак одмазде турски Хуршид-паша изградило од лобања, погинулих србских ратника, предвођених Стеваном Синђелићем, у Чегрској бици, крајем маја 1809.

Француски путописац Алфонс Де Ламартин је 1833. године записао да Србљи морају да сачувају Ћеле кулу како би показали својим потомцима да су њихови преци животима плаћали њихову слободу...

Ово је јединствен случај у Европи да је овако нешто морбидно узида.

 Налази се на 4 км од центра Ниша, на путу ка Бањи.

 Сврстана је у споменике културе од изузетног значаја за Републику Србију и данас представља музејски објекат.


*                *                  *


Споменик на брду Чегар, надомак Ниша, подигнут је на месту где се одвијала чувена битка из Првог србског устанка, у знак сећања на погинуле војнике и војводу Стевана Синђелића.

Споменик на Чегру представља непокретно културно добро као споменик културе од изузетног значаја. за Републику Србију

Данашњи споменик у облику куле — симбола српског војног логора. Подигнут је поводом 150. годишњице ослобођења Ниша од Османског царства, 1. јуна 1959.  године.

Првобитни споменик је остао у ниши новог, изнад којег је 1928. године постављено бронзано попрсје Стевана Синђелића, рад вајара Славка Милетића.

Деценијама Чегарски споменик чува Селомир Марковић и његова породица.