1804: Остружничка скупштина - www.cegarskimars.rs





















Статистика посета
од 30.10.2017.

Данас: 52
Два дана: 184
Недељно: 929
Месечно: 3818
Годишње: 41288
Укупно: 43975

Највише посета
28.2.2018 1076









20. децембар 2017..


1804: Остружничка скупштина


ПРВИ СРБСКИ УСТАНАК

Сеча кнезова - Орашaц - Чегар

Мишар - Делиград - Иванковац

Београд - Чокешина - Равањ - Лозница

Остружница - Баточина - Карађорђе

Ћеле кула - Ичков мир - Јањичари

 

Остружничка скупштина је била састанак србских народних првака, у пролеће 1804. године за време Првог србског устанка.

На овој скупштини се, поред договора о томе шта ће се изнети пред дахијске изасланике у преговорима о миру у Земуну, разговарало се и о даљем развоју устанка, организацији нове власти, набавци муниције итд.

Ова скупштина има велики значај за Први србски устанак, јер је она представљала први састанак свих нахијских и устаничких старешина Београдског пашалука, откако су Срби уопште подигли устанак против дахија.

 

 

 

Србија је после пораза на Косову Пољу 1389. код Смедерева имала самосталност као деспотовина до 1459. године. Србима у свести је остао жал за изгубљеном битком на Косову, па кад су се мушка деца рађала, говорено им је: "Добродошао освтниче Косова".
 
Османлијска царевина дефинитивно овладала Србијом и Балканом средином 15. века. Турци су своје крваве походе наставили све до Беча, покоравајући све хришћанске земље када су поражени у два наврата 1529. и 1683. и од тада њихов утицај на Балкану постепено слаби.
 
Многи Срби који нису желели да прихвате ислам па одлазили су из Старе Србије на север и запад, јер су Турци споводили терор и страховладу... Тако су насељени простори Паноније, Далмације, Лике, Баније... Бечки двор је дао пребеглим Србима аутономију на том подручију коју је назвао Војна Крајина, а Срби Крајишници су ратовали за интерес Хазбуршке монархије против Турака. Док су они Срби који су остали под Османлијском царевином често (неуспешно) дизали буне и устанке.

 

Крајем 18. века због великог терора над православним живљем у Београдском пашалуку Јаков Ненадовић, Илија Бирчанин, Никола Грбовић и др. почели су да дижу своје хајдуке против турских јањичара.
 
Турске дахије су направиле фебруара 1804. године чувену Сечу кнезова, што је само убрзало Први србски устанак, који је подигнут пар дана касније у Орашцу, када је организован збор 300 харамбаша и народних првака, на коме су устаници изабрали Ђорђа Петровића за вођу устанка. Кренуле су убрзо и борбе са Јањичарима, где су Срби често излазили као победници, а за неколико месеци читава Шумадија је била ослобођена. Турци су масовно бежали у Босну, док се Карађорђе се наметнуо као Вожд Србије. Од његовог имена многе турске паше и аге су дрхтале...

 



УЧЕСНИЦИ

На скупу у Остружници су поред Карађорђа учествовали и Станоје Главаш, Младен Миловановић, Ђуша Вулићевић, Тодосије Марићевић (Булатовић) из Орашца, Јанко Катић, Васа Чарапић, Сима Марковић, прота Алекса Лазаревић из Сопића, Павле Поповић из Вранића, Јуриша Михаиловић из Грабовца, Петар Ерић из Звечке, Ђорђе Миловановић из Железника, Марко Дољахчевић из Остружнице, Радоје Трнавац из Раниловића, Риста Радојчић из Блазнаве, Танаско Рајић из Страгара

Затим Ранко Радић из Неменикућа, Рака Левајац, прота Матеја Ненадовић, Милоје Петровић из Трнаве, Михаило Лазаревић из Сопића, Милан Обреновић из Бруснице, Теодосије Филиповић из Кнића, Сава игуман раванички, Јосиф игуман каленићски, јагодински прота Милоје Вукашиновић, пожаревачки прота Јосиф итд.

 

 


СКУПШТИНА

На овој скупштини устаници су захтевали следеће:

Прво, да се дахије протерају из Београда,

Друго, тражили су ферман (султанове гаранције) којим би се устаницима опростило све оно што је било и да им се за то не сме тужити ни јавно ни тајно,

Треће, да сваки везир управља по ферману из 1793. године,

Четврто, да у свакој нахији да буде судница и да се свима суди по закону,

Пето, тражили су слободу вере, тј. да обнављају порушене манастире,  да су обичаји вере слободни,

Шесто, да имају слободну трговину и да раја продаје своја добра коме жели,

Седмо, да србско становништво само бира своје кнезове итд.

Док је у Остружници заседала скупштина, посредством команданта Славонске крајине генерала Џенејна организован је састанак србских старешина и представника дахија 10. маја 1804. (28. априла по старом календару) у Земуну.

Од србских старешина на њему су присуствовали Карађорђе, прота Матеја Ненадовић, Јанко Катић, Петар Ерић, Ранко Радић, Сима Марковић, Младен Миловановић, прота Матија Стефановић, Алекса и Михаило Лазаревић, Павле Поповић, Јуриша Михаиловић, Ђорђе Миловановић, Радоје Трнавац, Риста Радојичић, Танаско Рајић и Рака Левајац.

На састанку су формулисани захтеви у 9 тачака, који су сачувани у архиви Проте Матеје Ненадовића. Ови захтеви обухватају друштвено-економска питања и политичка питања положаја раје у феуделном поретку, као и форме самоуправе у оквиру Турског царства.

Друштвено-економски захтеви су следеће садржине:

  •     укидање читлука, уз допуну да се искорене и њихови носиоци - дахије
  •     државни данак (харач) и феудалне дажбине спахијама да се ограниче на висину утврђену повластицама одређеним 1793-1794, са напоменом да се не желе никакви додаци ни ново обнављање
  •     слободна трговина и то: да раја може да робу нуди ономе ко понуди већу цену и да трговина може слободно да се обавља по нахијама.


Захтеви везани за унутрашњу самоуправу:

  •     успостављање повластица из 1793-1794 (хатишериф из 1793)
  •     избор кнежева као „начелника раје“, признатих од везира и с правом интервенције код кадија
  •     избор врховног кнеза „целог рода србског“ као посредника између Порте и Срба и то са сталним седиштем у Порти
  •     купљење данка преко кнежева и врховног кнеза
  •     праведно суђење по закону, где свака казна или затвор морају бити донесени само према судској одлуци
  •     поштовање верских и народних обичаја и право на подизање цркава и манастира, те извесна црквена аутономија.


Из наведених тачка види се јасно да у овој фази устаници нису желели мирење с дахијама изјављујући такође „да ће радије сви изгинути него пристати да дахије и даље буду у Београду“.

Тиме су били постављени захтеви, за које су знали да неће бити прихваћени: да се у Београдском пашалуку врате на снагу самоуправне повластице из 1793. године, дахије побију, јањичари напусте пашалук и да спровођење тих услова гарантује Аустрија. Међутим, преговори су завршени без споразума. Заседање у Остружници је настављено и одлучено је да се борба против дахија настави без компромиса.

Два дана пред одлазак у Земун, Карађорђе је затражио заштиту аустријских власти у случају ако се не постигне компромис са Турцима, исто тако Срби су затражили војну помоћ и од Руске Империје 3. маја 1804. године.

Посебно је значајна одлука да се пошаље представник у Црну Гору ради припрема за заједничку борбу. Такође, решено је да сваки старешина у својој покрајини прикупи ново људство за војску, организује власт, остави потребну војну посаду и с прикупљеном војском дође у Београд.
 

 

 

ПОСЛЕДИЦЕ

После састанка у Земуну, устаничке старешине заједно са својом војском почеле су се прикупљати око Београда. Крагујевачку и рудничку војску предводио је Карађорђе, а ваљевску и шабачку Јаков Ненадовић, прота Матија, Живко Дабић, Остоја Спуж и Андрија Витомировић.

Њихов основни циљ био је ослобођење Београда и када је Карађорђе пошао у сусрет ваљевској војсци, 9. маја 1804. године Турци су покушали да их спрече, али безуспешно. Турке су предводиле дахије и Алија Гушанац. Велики успех ове битке је тај што се на овај начин сузила опсадна линија око Београда.

Убрзо затим, ослобођен је Пожаревац 12. маја и Смедерево 6. јула 1804. године. Устаничка држава наставила је да живи десетак година, све до јесени 1813. године када су Турци успели да је поразе.




Посећено је: 1601  пута
Број гласова: 5
Просек: 5,00

Оцените нам овај чланак:






ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ:

Вожд Карађорђе

Војвода Стеван Синђелић

Хајдук Вељко Петровић

Станоје Главаш

Ћеле кула

1806: Ичков мир











Ћеле-кула (тур. kelle kulesi, односно "кула од лобања") је споменик из Првог србског устанка (1804-1813) који је у знак одмазде турски Хуршид-паша изградило од лобања, погинулих србских ратника, предвођених Стеваном Синђелићем, у Чегрској бици, крајем маја 1809.

Француски путописац Алфонс Де Ламартин је 1833. године записао да Србљи морају да сачувају Ћеле кулу како би показали својим потомцима да су њихови преци животима плаћали њихову слободу...

Ово је јединствен случај у Европи да је овако нешто морбидно узида.

 Налази се на 4 км од центра Ниша, на путу ка Бањи.

 Сврстана је у споменике културе од изузетног значаја за Републику Србију и данас представља музејски објекат.


*                *                  *


Споменик на брду Чегар, надомак Ниша, подигнут је на месту где се одвијала чувена битка из Првог србског устанка, у знак сећања на погинуле војнике и војводу Стевана Синђелића.

Споменик на Чегру представља непокретно културно добро као споменик културе од изузетног значаја. за Републику Србију

Данашњи споменик у облику куле — симбола српског војног логора. Подигнут је поводом 150. годишњице ослобођења Ниша од Османског царства, 1. јуна 1959.  године.

Првобитни споменик је остао у ниши новог, изнад којег је 1928. године постављено бронзано попрсје Стевана Синђелића, рад вајара Славка Милетића.

Деценијама Чегарски споменик чува Селомир Марковић и његова породица.