Обреновачко село Конатице под Турском влашћу - www.cegarskimars.rs

Објављено: 3. децембар 2021.


ОБРЕНОВАЧКО СЕЛО КОНАТИЦЕ ПОД ТУРСКОМ ВЛАШЋУ


Село Конатице - село колубарско, посавско и шумадијско - на граници је ових области, изнад и око њега су вођене крваве борбе у Колубарској бици, има необично име. Према предању, кога су старији пренели на данашње житеље овог села, некада се турска војска кретала овуда. Побијени су сви они који су ухваћени, а њихове главе су набијене на колац. Они који су касније пролазили говорили су: “Ко натица ове главе?".

Тако село доби име Конатица (тако пише на старим картама и на споменику Војводи Вуку на Обилићевом Венцу у Београду), а после село поста Конатице.

Друга легенда каже да је овде боравила велика турска војска и тако је село добило име по турским конацима. Има много вероватноће да је ово стварност, јер је овуда прошао и Сулејман Величанствени када је 1521. године кренуо према Шапцу, како би после кроз Срем заузео Београд.

Овде је негде морао коначити, а познато је да је за турском војском остајало коље са набијеним српским главама оних који нису успели да умакну испред турске најезде. С обзиром да је овуда најлакши пут ка Шапцу и Срему могуће да су и у неком другом походу раније или касније Турци починили овај злочин.

Турци су у Посавину упадали одмах после битке на Косову. Предпоставља се да је Бајазит 1391. године покушао да заузме Београд, али се сигурно зна да је Мурат Други 1440. године био под Београдом и пуних пет месеци га опседао, али није заузео. Напустио је опсаду водећи робље из околине Београда. По белешкама учесника у овом походу робиње су продаване за пар чизама, младићи-робови за 100 аспри.

Тешке дане Посавина је проживела за време напада Мехмеда Другог Освајача на Београд 1456. године. Позиву Јанка Хуњадија на одбрану Београда одазвали су се становници Мачве и Посавине. Турска коњица је дубоко залазила у подручје око Београда и пљачкала. Мехмед је поражен и рањен под Београдом, Београд је спашен, али је околина страдала.

Кад су Турци 1459. године заузели Србију, села Београдске Посавине, међу њима и Конатице, остала су под Мађарима, јер су припадала Мачванском Банату, како се звао крај од Београда, Рипња и Барајева до Дрине и од Саве до најјужнијих космајских и колубарских села. Тако је овај крај надживео Деспотовину за 62 године.

Тешка несрећа задесила је овај крај када је војска Сулејмана Величанственог прошла овуда на путу за Шабац и Београд, два важна упоришта на њиховом путу у Европу. У суботу 6.(18) јула 1521. године војска се појавила у Посавини, у данашњем Степојевцу (Батошини или Ватушини), сејући ужас, убијајући хришћане (Србе и Мађаре), пљачкајући и хватајући "језике". Из Степојевца пут их је водио преко Конатица и Дражевца (где су остали турски гробови и хришћанско и турско оружје). За војском је остајао крвав траг, а многи српске главе са набијене на колац (отуда легенда о имену Конатице).

У Дражевцу је Сулејамнова војска прелазила Колубару на Царевом броду(тако се и данас зове тај газ), па преко Великог Поља и Стублина пала на конак у Грабовац, где с налазио манастир краља Драгутина. Манастир је спаљен, а војска је отишла ка Шапцу. Пао је Шабац, пали су и Купиник (Купиново) и град Барнич (Барич), који се налазио на левој обали Саве. Сулејман се код Шапца пребацио у Срем и кренуо на Београд. Крак турске војске који је ишао према Баричу је спалио манастир у Мислођину, убивши калуђере Недељка и Брку у потоку близу манастира, који се и данас зове Бркин поток. Према предању калуђери су манастирске драгоцености бацили у бунар и затрпали га.

Када су Турци заузели Београд 1521. године највећи део становништва овог краја је пресељен у околину Цариграда, а становништво је неколико пута расељавано у 15. веку. Чињено је то увек преко Саве и Дунава.

Тако је по паду српске Деспотовине ова област опустошена, становништво се селило и мало има писаних доказа из тог периода. Становништво се често налазило и у турској и у угарској војсци. У време када је Кара-Мустафа 1683. године кренуо на Беч Посавци су били коморџије у његовој војсци, свакако не добровољно. У том походу учествовао је и Лека Ђауровић-Милијановић из Вранића.

После пораза Турака под Бечом 1683. године почело је њихово повлачење, Аустрија је успела да зазуме Београд 1688. године и да Србима донесе наду у ослобођење од Турака. Слобода је кратко трајала, Аустријанци су се повукли, а Србима је преостало само да напусте своја огњишта и околина Београда је опустела. То је чувена Сеоба Срба под Арсенијем Чарнојевићем, која је изменила слику Србије. Очевидац ђакон Атанасије је записао: "Плодна, богата и добро насељена Србија опусте сва. Опустеше и градови и села. А Бог пусти на Србију најпре помор, а затим рат, помор и љуту глад. Срби су јели псе и тела људи који су помрли од глади. Ђакон Атанасије видео је својим очима тела помрлих по улицама Београда и по свим селима београдске околине. Мртви људи лежаху по свим путевима, јер не имађаше ко да их сахрањује. И не оста ни десети део људи у животу. Ти који су остали живи избегоше из своје земље и оставише је сву пусту".

Када је 18. августа 1717. године аустријски војсковођа Еуген Савојски освојио Београд, Аустрија је добила северни део Србије на управу. Турци су, напуштајући овај део Србије, варварски опљачкали Посавину. Из пописа становништва крајем 1717. године у Палежу је било свега осам поданика, у селима око њега још и мање. Многа села су остала пуста. Освојени део Србије Аустрија је поделила тако да је десна страна Колубаре припала Београду, а лева Палежу. На челу аустријске власти био је принц Александар Виртембершки, који је имао дворац у Стублинама. Био је страстан ловац и у шумама око Колубаре проводио је време, а српски сељаци су му крчили путеве кроз шуме. Тако су једном у подножју Колубаре, Јасенка и Мислођина 17 дана то чинили. Сељаци су сада кулучили за аутријског принца, а нису имали никаквих повластица као аустријски колонисти који су пристизали у српска насеља. Срби су морали примати аустријске војнике на преноћиште, који су становали по селима. Мењана су и имена насеља и давана немачка - Остружница је постала Карледорф, Палеж Цвајбрикен, Стублине Најдорф, Дражевац Бурцхаус... Кад су се прилике мало средиле почели су се посавски сељаци враћати у своја напуштена насеља. Тешко су се разочарали јер нису ништа боље живели него под Турцима плаћали су и старе турске и нове аустријске порезе.

Аустријска власт трајала је до   октобра 1737. године када су Турцу заузели ове крајеве, поробили и попалили, посебно села са десне стране Колубаре. На несрећу, 1738. године појавила се куга која је опустошила овај део Србије, а са њом и друге болести.

Када су Турци извршили први катастарски попис Србије и нових насеља 1528. године записали су да Конатице имају 10 домова са 14 одраслих мушкараца способних за рад. У другом турском попису извршеном 1530. године, Конатице имају 24 дома која су приходили спахији годишње 3.255 акчи(око 33 дуката) и то највише од пшенице, па од шире(винограда). Примићур (старешина села) је Петар Петровић. У трећем катастарском попису од 1536. године, Конатице имају 27 домова, који су годишње давали спахији 3.300 акчи. Примићур је Петар Петровић по баштини. У четвртом турском катастарском попису из 1560. године, забележено је да Конатице имају 20 домова, да плаћају спахији 4.650 акчи (93 дуката) годишње највише од шире. Село има и воденициуса једним каменом.

У турским катастарским пописима набројана су сва феудална давања Турцима у сваком месту и на тај начин набројане су све гране привређивања, све културе, па се добија прилично јасна слика занимања становништва. Сељаци су давали: десетак од житарица(пшеница, јечам, раж, зоб), ушур од купуса, конопље, кошница (пчела), лука, шире(грожђа), бостана, сена, дрва, од винских буради, од клања свиња и печеница за Божић, од воденица, а плаћали су и свадбарину(“на удају”) и порез на личности.

Пред Кочину крајину и после савеза између Аустрије и Русије, у коме је договорена деоба европског дела Турске, Посавина је одмах ушла у војне планове аустријских ратних операција. У ту сврху су вршена извиђања Посавине, а главни саветник Аустријанцима је био поп из Остружнице Никола Радомировић. Аустријски официри су путовали заједно са калуђерима док скупљају милостињу за своје манастире. Ухођења су вршена  с десне стране Колубаре, од Рудника до Остружнице. Аустријски официри су имали и задатак да припремају Србе на устанак. Године 1787. Аустрија је почела купити српске добровољце и од њих формирати тзв. фрајкор. Из Посавине је у фрајкор отишао већи број добровољаца. Истичући се у борбама с Турцима многи Посавци су добили подофицирске и официрске чинове.

Чим је Аусрија 1788. године објавила рат Турској, из Срема су прешли у Посавину посавски фрајкори и позвали Србе на устанак. У другој половини марта прешла је главна маса српских добровољаца на челу са Михаљевићем. На устанак се дигла цела Посавина, са обе стране Колубаре, а организатор је био поп Никола Радомировић. До сукоба с Турциам дошло је између Железника и Сремчице, а потом недалеко од Железника.  Капетан Радич Петровић је разбио Турке код Велике Моштанице, а један од највећих сукоба био је код Железника, када је Железник спаљен. У Забрежје је 29. јула стигао и аустријски цар Јосиф Други. Један већи одред фрајкора је прешао 15. јула 1788. године преко Вранића, спалио Паланку и вратио се у Забрежје. Идуће године једна група је 10. септембра на челу са Михаљевићем прешла преко Јасенка и Вранића и напала Ресник.

Иако је аустријска војска успела и да заузме Београд, овај рат се завршио несрећно за Србе, Аустријанци су напустили Србију, а Србе оставили "Турцима под сабљу". Са аустријском војском кренуо је и српски народ преко Саве. Посавина је опустела, јер је страх од турске освете изазвао болне јауке, који су се дизали до неба. Хаџи-Рувим на листовима црквених књига тада записа: "Чуше Срби жалосне гласе, јаукнуше, утробом и проплакаше: јаој, јаој, ни онамо ни овамо прибажати ко може...и... свака душа хришћанска проплака". А летописац Јосиф записа: "Предели београдски и околне нахије пребегле преко реке, и тамо у нездравој земљи умало сви не помреше, а оне што осташе - Турци поробише и попалише. И тако јесте пострадао и просуо се бедни Србаљ, верујући проклетом Немцу..."

При крају Кочине крајине, разочарани у аустријска обећања, многи Посавци су се вратили кућама и остали у Србији као хајдуци.    

 

ПРВИ И ДРУГИ СРПСКИ УСТАНАК

    После мира у Свиштову 1791. године опроштено је Србима што су се на страни Аустрије борили против Турака и допуштено им је да се врате на своја имања. Султан Селим Трећи је забранио јаничарима да се врате у Београдски пашалук, а Срби су добили неку врсту аутономије, имали су своје кнезове и кнежине. Турци нису смели залазити у села.
    Међутим, такав живот је кратко трајао и над Србе се надвило ново зло - дахије. Јаничари су решили да се силом врате у Београд, а законита турска власт није била у стању да се носи са њима. па су Срби морали да бране турску закониту власт од ових силника. Чак је и паша Хаџи-Мустафа поручио Србима да се наоружају и спреме, за борбу дугим пушкама, пиштољима и јатаганима. Пашину поруку јављали су телали. Почеле су дуге битке са јаничарима. У тим борбама видно место имали су Посавци с десне стране Колубаре, под командом Станка Харамбашића. Та војска је успела чак и да протера јаничаре у Видин, али им је султан 1799. године допустио да се врате у Београдски пашалук. То је била велика несрећа за Србе. Кад су се учврстили у Београду почели су да убијају виђеније Србе. Тада се Аганлија, Кучук Алија, Мула Јусуф и Фочић Мехмед-ага прогласе за велике дахије , по варошима поставише кабадахије, по селима субаше и ханџије. Хан је био и у Конатицама. Саградили су га 1802. године кулуком житељи села. Хан је морао бити близу цркве где су се сељани окупљали, морао је имати добар видик, бити подесан са осматрање и одбрану. Грађен је од брвана, а покривен шиндром (дрвени кров). Субаша је имао своје "потајнике", који су му за награду дошаптавали шта се у селу ради и говори. У књизи "Обреновац" са на стр. 82 пише: "мада се и сад зна за неке породице које су за издају Турцима својих кумова - бивших бораца против дахија или фрајкора - добијали као награду челенке". Из ових ханова јаничари су чинили тешке злочине, нарочито над младим девојкама и женама, док су људе избацивали из куће да им по дворишту "водају опанке". То је био најсрамнији жиг који су Турци поробљеној раји стављали на чело. Због тога је раја мрзела ханове.

Сва села с десне стране Колубаре припала су Аганлији.

Интересантан текст пише Радош Љушић у књизи "Србија 19. века (2)":

"У доста дугом периоду изградње националне државе, а он се поклапа са процесом еманциповања од Турака и свега што је турско, Срби који су сарађивали са Турцима пре Револуције 1804. били су дуго година жигосани. Породице и појединци који су шуровали с Турцима пре Првог устанка, чак и онда када тиме нису вређали национални понос, настојали су да то што пре забораве. Прота Радоје Димитријевић оставио је занимљиву причу о Аганлији и житељима Конатица и Вранића. Она казује да Аганлија није био рђав човек, да је био бољи од осталих дахија  и многих Турака. Њега су поштовали многи сељани још док је био читлук-сахибија поменутих села. Жалили су га кад је био рањен на Дрлупи, а поготово кад је био погубљен. Седамдесетих година 19. века, у слободној Србији, потомци тих Срба држали су за велику увреду свако подсећање а камо ли пребацивање на Аганлију и њихово учешће у његовим теферичима".

Прота Радоје Димитријевић је био родом из Конатица, а ожењен из Вранића. Он је забележио да су године 1804. заиста муње севале и пуцали громови око Светог Саве и Часних верига. Процветале су трешње и кајсије у фебруару.

Детаљније о овоме пише Радмила Васиљевић у свом фељтону "Уочи првог српског устанка". Она објашњава да су сва села с десне стране Колубаре, у београдској Посавини припадала Аганлији. Аганлија је био чамџија, а када се уписао у јаничаре постао је субаша у Конатицама. Ту је имао добар однос са сељацима, па је чак имао и групу млађих људи који су му били телесна гарда. Кад се сукобио с Турцима из Палежа сакрио се код Павла Градојевића, а Турци су ухватили Павловиог брата Јакова и уморили га на точку. Аганлија се, да би био сигурнији, побратимио са Павлом, обећавши му да ће га "када постане велики везир", поставити за владику. То је и покушао када је постао један од четири велике дахије, али како Павле није знао ни Оћенаш одустао је од те намере. После Конатица Аганлија је постао читлук-сахибија у Вранићу, тада највећем посавском селу.

Када су се дахије договориле да посеку српске кнезове и све виђеније људе, Аганлија је јавио свом пријатељу Павлу Поповићу из Вранића да се склони, а овај попа Симу Поповића, који се затекао у Конатицама код свог рођака попа Јанка Симића. Они су се одмах пребацили преко Бељанице, Пештана и Колубаре, где се одувек успешно скривало. Они су се убрзо са избеглим сељацима из Конатица вратили у Хајдучицу, колибама између Бељанице и Пештана. Ту им се прикључио и Милисав Чамџија, који је убрзо са својим људима запалио хан у Вранићу. Паљењем хана у Вранићу, са сељацима из околних села, међу њима и из Конатица, Милисав Чамџија практично је почео устанак и у овом крају. Запаљен је хан и у Конатицама, који је подигнут кад и онај у Вранићу, а био је грађен од брвана и покривен шиндром.

О овом пише и Мирослав Ђорђевић у свом делу “Ослободилачки рат српских устаника 1804-1806" и по њему "дахија Аганлија је са 400 јаничара кренуо 7. или 8. фебруара (по старом календару) из Београда. Стигавши у с. Сремчицу, у Колубарској кнежини, која се још није била дигла на устанак, Аганлија је запретио репресалијама..., са собом је повео неколико стотина сељака. Уједно је тражио да се скупи 1.000 момака са оружјем, под изговором да траже Карађорђа ради преговора. Вероватно је повео Колубарце у намери да их употреби при сукобу са Карађорђевим одредима". Тада је Карађорђе овим Колубарцима поручио да истовремено ноћу ударе на Турке с леђа. Међутим, Колубарци то нису прихватили, али је до сукоба у Дрлупи  ипак дошло, у којој је Аганлија рањен, али и један Колубарац из Вранића.

Посавци су Учествовали и на покушају Аустријанаца да помире Србе и дахије. Мира није могло више бити и српски представници су се вратили из Земуна. Срби са обе стране Колубаре дочекали су и Бећир-пашу који је стигао у Палеж. На вест да је Бећир-паша близу Београда, дахије се уплаше и побегну Дунавом у Адакале.

Миленко Стојковић је побио дахије на Адакалеу, а међу њима и конатичког дахију Аганлију. У Књизи "Обреновац" аутори записаше:

- "Иако је Аганлија био најбољи од дахија и имао и лепих особина којима је привлачио људе, његови кметови (из Конатица, Вранића и других посавских села) с којима је некада одржавао присне везе под притиском јавног мнења о дахијама, почели су да се стиде свога аге, а потомци ових кметова чак и алузије на Аганлију да сматрају за тешке увреде. Тако је на овај део историје одавно почео да пада заборав, али локалитети Аганилијин луг, Јаковљев точак и др. још стоје као ћутљиви сведоци времена кад су у посавским селима били субаше, читлук-сахибије и велики дахија чамџија  Аганлија".

*   *   *

др Бранко Златковић, ДАХИЈА АГАНЛИЈА У ТРАДИЦИЈСКОМ ПАМЋЕЊУ

    Најпосле, сећање о четвртом дахији – Аганлији Хусеину, чини се да је у народној традицији оставило најособенија трага. О Аганли-Барјактару,  како се још назива, казује се са понајвише пијетета. Наиме, више извора преносе како се он међу дахијама истицао човечношћу и пријатељством према Србима. У најранијој устаничкој хроници, Гаврило Ковачевић напомиње: „Аганлија и то је дахија, али је он од оне тројице поштенији човек био“.  Лазар Поповић (међу савременицима познатији као Писар-Лаза) у биографији свога стрица Павла Поповића вели да Аганлија „од прочи три дахије био је понајбољи за народ“.  Тако констатује и Вук Караџић,  док Милан Милићевић пише да је Аганлија „кажу, био још и нешто човечан међу својим нечовечним друговима“.  О Аганлији, међутим, најпохвалније сведоче белешке које је барички прота, Радоје Димитријевић, саставио на основу причања Аганлијиних савременика и њихових потомака. Износећи низ занимљивих и нових појединости у вези с Аганлијом, прота Димитријевић, између осталог, наводи: „По мишљењу људи који су ми ово казивали, Аганлија није био рђав човек, као остале дахије. Био је најбољи од њих и од многих других Турака с којима су Врањци имали везе, па зато и није ништа необично што су многи и зажалили за њим“.  Ове драгоцене, али још увек мало познате, успомене савременика о Аганлији које су хронолошки најдоцније обелодањене (1988) бацају нову светлост и умногоме употпуњују и осадржавају Аганлијину карактеризацију која је пак у сагласју са већ поменутом биографијом Павла Поповића,  као и са приповетком о кнезу Јанку из Коњске и дахији Аганлији, аутора Јована Стерије Поповића.  

Аганлија, вели се, био је Бошњак, иначе српског порекла, који је пришао јаничарима из економских разлога. У Србију је из Босне дошао као чамџија, вукући конопцем лађе Савом. Веома се млад прихватио овога тешка посла. Нарочито је било мучно теглити лађе узводно из Београда према Босни и то по неприступачном и шипражном терену. На томе мукотрпном путу, памти се, Аганлија је уобичавао да на одмориште свраћа у Палеж (данашњи Обреновац) и то у месну кафану која је онда била центар трговачког и друштвеног живота те турске касабе. Ту је Аганлија трошио своју зараду, а како је био веселе и дружељубиве природе, радо је знао и да запева. Био је, кажу, гласовит певач, тако да се о његовој песми, када лађа поново креће на пут, чак данима приповедало.  Међутим, изгледа да је Аганлија тешки чамџијски посао настојао да замени лакшим и уноснијим, па се са осталим јаничарима одавао пљачки.

Једном док су јаничарске чете харале по Смедеревској нахији, у селу Коњска (данашњи Михаиловац), једно момче из њихових редова се разболи. Како јаничари нису имали времена да сачекају да момче, вероватно несвикло јаничарском животу, оздрави, они га оставе болно у сеоској механи. Мештани за то одмах јаве сеоском кнезу Јанку који у механи затече изнемоглог младог Турчина који га стаде молити да се постара за њега. Кнез Јанко, кога су савременици, због својствене му мудрости, честитости и добродушности, прозвали Сиротињска мајка,  сажали се на младића и одмах се око њега заузме. Дозове из села бабе вичне видању, сам га је често обилазио и слао му понуде од своје куће. Када се Турчин опорави, отиде Јанковој кући и „благодарећи му на његовој доброти, замоли га да му брат буде; изљуби му децу, и благодарећи наново, како њему тако и његовој жени коју је својом снахом називао“. Потом момче, за које се после испоставило да је то био главом Аганлија, незнано оде.

Хронолошки није јасно када су се ови догађаји збили, односно да ли је претпоставити да се Аганлија после неуспешног јаничарског похода поново вратио чамџијском животу, јер предање каже да је Аганлија сеоским агом постао посве случајно и то као чамџија, а не као јаничар. Наиме, док је једном у предаху проводио време у палешкој механи у друштву са неким Бошњаком, овај му у разговору предложи да се „окане ћорава посла“ и „пустог чамџијског живота“, па да се „прибије на царску земљу“ с десне стране Колубаре која је „остала удова“, јер је Турчин који је ту био „отишао на Ћабу и више се није вратио“. Аганлија послуша добронамерног Бошњака и тако постане ага, настанивши се у колубарском селу Конатице. Аганлијино присуство у селу оставило је очито дубока трага у сећању мештана, али и у месној топонимији. Као веома друштвен човек, Аганлија се убрзо спријатељио са мештнима и чак формирао својеврсну личну гарду од највиђенијих сеоских момака. Старешина гарде био је Јаков Градојевић, син сеоског кнеза Павла Градојевића. Аганлија је живео у љубави са Конатичанима, али наједном дође у спор око земље са палешким Турцима.

Наиме, тражио је да полаже право и на земљу која је некада припадала атару Конатица, али се тада због измена тока реке нашла у атару другог села, дакле, с друге стране Колубаре, која је иначе одувек била граница. Утом дође и до сукоба, те палешки Турци, поплашивши се Аганлијине наоружане гарде, пусте земљу Аганлији која се отад зове Аганлијин кључ или Аганлијин луг. Ту је он онда запатио читаво крдо говеда. Аганлији се потом ослади отмица, те Палежанима потражи и воденицу за коју се само непоуздано приповедало да је некада била конатичка. Када Аганлија дође да преузме воденицу, избије жестока туча у којој гневни Аганлија убије једног Турчина. Када сутрадан из Палежа пође потера, Аганлија се у страху да се о убиству не прочује и до Цариграда, најпре сакрије код једног сељака сиромаха с којим се био ородио „шишаним кумством“, али досетивши се да ће га ту најпре тражити, он потом заклон потражи од сеоског кнеза Павла Градојевића који га скрије тако „да га ни сам ђаво не би могао наћи: зачатми врата на једној малој соби, па навали долап, а улаз отвори на тавану“. Када палешки Турци не пронађу скривеног Аганлију, они онда ухвате Павловог сина Јакова, поломе га на точку и оставе тако „да улива срах непокорној раји“. Место на коме је Јаков пострадао данас се зове Јаковљев точак.   

Када је сазнао за Јаковљево страдање, страхујући да га Павле у наступу очајања због смрти сина не изда Турцима, лукави Аганлија предложи Павлу да се побратиме, јер је знао да Срби сматрају побратимство за братство. Павле прихвати, јер је грех побратимство одбити. У знак захвалности и привржености, Аганлија још и обрече Павлу необичну награду: „Побратиме када постанем велики везир, знај, поставићу те за владику!“ Аганлија је то говорио сасвим озбиљно, али уцвељени Павле, коме није било до шале, набусито му одрече: „Немој се спрдати! Како може од чамџије постати велики везир?! Где си ти видео да се од гована прави пита?“

Одговор озлоједи Аганлију који у неприлици ипак оћута увреду. Но, не прође много времена, а Аганлијино се пророштво и обистини. Када јаничари лише живота српског заштитника, београдског везира Хаџи Мустафа-пашу, власт уграбе четири дахије, међу којима је био и Аганлија. Како казивачи сведоче, он тада није заборавио своје спасиоце и добротворе, захваљујући којима је остао у животу и уздигао се до достојанства господара турске провинције. Тако је наредио Ибиш-аги, субаши села Вранића, да му доведе у Београд Павла Градојевића из села Конатица.

Овај сусрет је сажето описао Лазар Поповић, док је о томе доста детаљније забележио прота Димитријевић. Када Павле буде доведен у Београд пред Аганлију, овај га опомене њиховог некадашњег разговора: „Видиш, Павле, ја постадох велики дахија, а ти рече да се од гована не прави пита“. Павле који је беспомоћно очекивао казну, изненади се када га Аганлија подсети свога обећања и решености да га сада постави владиком. У неприлици, Павле се стаде изговарати како је неписмен, нашта му Аганлија узврати да то ништа не мари, јер је и он неписмен, па је постао „велики дахија“. Павле затим изјави да не зна ни „Оченаш, а камоли што друго“. Дахија онда стаде да преслишава Павла који је кобајаги „увијао“ и „муцао“ молитву, а коју је, као иначе „одличан хришћанин и редован посетилац цркве“, свакако морао знати наизуст.

Пошто се Турчин, који је „однекуд знао читав Оченаш“, уверио да га Павле збиља не зна, напослетку му рече: „А да знаш, поставио бих те не за владику него за митрополита београдског, јер да тебе не беше и оне твоје собе без врата, не бих ја сад с тобом разговарао.“ После ових речи, Аганлија је загрлио и пољубио побратима, гостио га неколико дана, па га са богатим даровима испратио у село.

*   *   *

Поменути Милисав Чамџија је ушао у историју српског народа, посебно овог краја. Подигао је устанак и у Конатицама, али на жалост о њему се данас мало зна. То је бесмртна јуначина, верни следбеник борачког кнеза Симе Марковића. Он се није борио за "власт и господство", већ из потребе да побеђује Турке. Истакао се паљењем ханова, јунаштвом у сваком боју, а посебно у борби за ослобођење Београда 1806. године. Звање капетана стекао је обучавајући нове војнике у руковању оружјем и војничким вештинама. На Св. Андреју 1806. године, под командом Симе Марковића, Чамџија је први продро у шанац београдски, сео на топ звани кумбара и запевао:
- "Хеј, браћо Срби, крила соколова! К’мени, к’мени, ја сам на јендеку".

Осокољени Срби јурнули су и освојили варош. Чамџија је преживео и несрећну 1813. годину, дочекао устанак кнеза Милоша и у борбама за Палеж тешко је рањен 1815. године. Сахрањен је недалеко од данашњег гробља у Борку, где му је место скромно обележено.

У борбама током Првог српског устанка учествовало је неколико хиљада људи Посавине. Били су Посавци и на Мишару, и на Карановцу и на Ужицу. Били су и на Равњу, на несрећној Засавици, када је био крај српских устаника. С тих похода многи се Посавци нису вратили својим кућама.

У другој половини септембра 1813. године опет су прелази преко Саве у Срем били пуни. Све што је могло побећи испред бесних Турака слегло се овде и тражило спас. Неколико десетина девојака, које нису имале могућности да се превезу у Срем, на глас да од Ушћа долазе Турци, да не би живе пале варварима у руке, расплеле су своје витице, ухватиле се за руке као да ће коло заиграти и своју младост и лепоту предале Сави. Посавина и Колубара су јаукале, у Цариграду су славили. Неће задуго!

Крајем септембра или првих дана октобра, Турци су запалили цркву у Конатицама, угушујући у крви и ватри први стпски устанак. Поп Јанко Симић је полазећи са кнез-Симином  војском на Дрину, уочи Петровдана 1813. године, благовремено сакрио на безбедно место црквене књиге и друге драгоцености.

Заједно са црквом Томанијом изгорело је тада и село Конатице. У својим бесмртним “мемоарима” Прота Матеја Ненадовић о овоме сведочи: “И одам неколико дана и дању и ноћу у недоумици. видим и димове запаљених селских кућа: једни од Шапца, а други од Београда у небо се састају. У ведру дану облак начинили, и за сваког Србина који чује и види, канда га у срце ударају, или сам у огњу гори... Вратим се и одем у Бргуле, мојој воденици, узети брашна и леба умесити, а онде оставим моје коње и проче момке, а са шест момака пешке одемо у село Конатице, где видимо Турке, палећи село и арајући. И они нас виде, а мисле да смо и ми Турци. Други су иза наших леђа, у Лисом Пољу и Пироману...”

На глас да је у Србији почео други српски устанак преко Саве су се вратиле избеглице и одмах су почеле припремати устаничку војску. Није прошло ни неколико сати, а у устаничком логору у Скели већ је било окупљено 500 наоружаних људи спремних да крену на Турке.

У Палежу, како се тада звао Обреновац, је у то време живео већи број Турака. Кад су чули шта се дешава у Скели и на путу према Шапцу, натоварили су у лађе своје породице и спремали се да беже Колубаром и Савом у Београд. Део устаника је пресрео Турке на ушћу Колубаре у Саву и побио их. У Палежу су устаници нашли још две лађе које су се тек одвајале од обале. Заклоњени иза робља Турци су успели да се повуку.

Устаници су се упутили у помоћ Ваљеву, а протеране спахије дођу из Београда Савом и Колубаром са већим снагама на лађама и једном четокаику са топом и приморају рају на послушност. Преплашени сељаци су почели доносити откуп, када су се појавили устаници кнеза Милоша. Ситуација је биле неизвесна, јер су палешки Турци били добро наоружани. Победила је српска досетљивост, јер су сакупили сва воловска кола из околине и од тих кола направили домузарабе ("накараде") - неку врсту дрвених тенкова. Идућег јутра устаници су хтели само да испробају овај изум, међутим утисак је био изванредан. Видећи како се те "накараде" саме крећу, док из њих сипа убитачна ватра, Турци су се толико поплашили да нису знали куда ће да беже. Како је четокаик стајао у Колубари, Турци навале у њега. Преоптерећен четокаик се преврнуо. Иста судбина задесила је и Турке који су покушали да се пребаце преко Колубаре.

Устаници су извадили четокаик, оспособили га за пловидбу, па кренули Колубаром и Савом пуцајући из топа.


Аутор: Бошко АНТИЋ

 




Tags:
ISTOCNA POSAVINA
SELO KONATICE
OPSTINA OBRENOVAC
TURCI OSMANLIJE
VISEVEKOVNO ROBOVANJE
OSLOBADJANJE SRBIJE


Оцените нам овај чланак:
Посећено је: 113  пута
Број гласова: 0
Просек: 0,00