1809: Чегарска битка - www.cegarskimars.rs





















Статистика посета
од 30.10.2017.

Данас: 77
Два дана: 242
Недељно: 855
Месечно: 3336
Годишње: 37317
Укупно: 40004

Највише посета
28.2.2018 1076










ПРВИ СРБСКИ УСТАНАК

Сеча кнезова - Орашaц - Чегар

Мишар - Делиград - Иванковац

Београд - Чокешина - Равањ - Лозница

Остружница - Баточина - Карађорђе

Ћеле кула - Ичков мир - Јањичари

 

Чегарска битка је једна од важних битака Првог србског устанка, односно Србске националне револуције с' почетка 19. века. Ова битка се одиграла на брду Чегар изнад града Ниша крајем маја месеца 1809. године. Срби су доживели пораз од Турака, које је предводио Хрушид-паша.
 
Међу србским војводама је дошло пре битке до великих свађа, а једино је ресавски војвода Стеван Синђелић храбро изашао на мегдан, који је својом јуначком погибијом (пуцао у складиште муниције) уздигао се на небо и постао легенда.
 
Након Боја на Чегру по брду је остало много турских лешева, преко 16.000, док је Срба погинуло око 4.000 устаника.
 
Хуршид-паша је наредио да се од лобања србских устаника сазида Ћеле кула на путу од Ниша ка Скопљу, како би све Србе плашила, ако крену на Турке. Временом је Ћеле-кула, постала културно-историјски споменик од изузетног значаја за државу Србију. На том брду Чегар је 1927. године подигнут споменик са куполом који и дан данас стоји.
 
2017. године је обновљен Чегарски марш од удружења Србски Светионик.
 
 
 
 
ПРЕТХОДНИЦА
 
Србија је после пораза на Косову Пољу 1389. код Смедерева имала самосталност као деспотовина до 1459. године. Србима у свести је остао жал за изгубљеном битком на Косову, па кад су се мушка деца рађала, говорено им је: "Добродошао освтниче Косова".
 
Османлијска царевина дефинитивно овладала Србијом и Балканом средином 15. века. Турци су своје крваве походе наставили све до Беча, покоравајући све хришћанске земље када су поражени у два наврата 1529. и 1683. и од тада њихов утицај на Балкану постепено слаби.
 
Многи Срби који нису желели да прихвате ислам па одлазили су из Старе Србије на север и запад, јер су Турци споводили терор и страховладу... Тако су насељени простори Паноније, Далмације, Лике, Баније... Бечки двор је дао пребеглим Србима аутономију на том подручију коју је назвао Војна Крајина, а Срби Крајишници су ратовали за интерес Хазбуршке монархије против Турака. Док су они Срби који су остали под Османлијском царевином често (неуспешно) дизали буне и устанке.
 
Крајем 18. века због великог терора над православним живљем у Београдском пашалуку Јаков Ненадовић, Илија Бирчанин, Никола Грбовић и др. почели су да дижу своје хајдуке против турских јањичара.
 
Турске дахије су направиле фебруара 1804. године чувену Сечу кнезова, што је само убрзало Први србски устанак, који је подигнут пар дана касније у Орашцу, када је организован збор 300 харамбаша и народних првака, на коме су устаници изабрали Ђорђа Петровића за вођу устанка. Кренуле су убрзо и борбе са Јањичарима, где су Срби често излазили као победници, а за неколико месеци читава Шумадија је била ослобођена. Турци су масовно бежали у Босну, док се Карађорђе се наметнуо као Вожд Србије. Од његовог имена многе турске паше и аге су дрхтале...
 
Карађорђе је постао страх и трепет за Османлије, јер је успео да победи далеко бројнију турску војску. Паралелно са војевањем, устаници су желели да направе модерну државу, па је тако одржана Остружничка скупштина  у мају 1804. где је дошло до сусрета свих харамбаша од како је подригнут устанак. Договорено је о успостављању власти на слободним територијама и набавци муниције.
 
А онда још и Борачка скупштина, код Београда, где је основан Правитељствујући Совјет, као врховна законодавна власт устаничке државе (нпр. Влада). Први председник Совјета био је прота Матија Ненадовић.
 
Пошто је на Скупштини устаничких старешина у Смедереву крајем 1805. године, обзнањено да ће се устанак прошири на све суседне турске окупиране области и да се међу устанике примају избеглице из околних неослобођених области, почетком 1806. године, по Карађорђевом наређењу изграђено је устаничко утврђење код Делиграда изнад Ниша, ради одбране јужног моравског правца.
 
Током Делиградске битке у лето 1806. године, Карађорђе је одвео један број устаника на Мишарско поље средином августа, код Шабца где је успео да порази турску војску која је дошла из Босне предвођена Сулејман-пашом Скопљаком, а која су имала задатак да продре преко Шабца до Београда. Карађорђеви устаници су после велике победе на Мишару пребацили брзо назад у јужно Поморавље, где је Делиградско утврђење било под опсадом.
 
Тако је Карађорђева војска за три месеца успела два пута да изађе као победник са турском (царском) војском, иако су били бројчано слабији и слабије наоружани, док су Турци имали чак помоћ од француских официра, послатих од Наполеона.
 
После Делиградске и Мишарске битке 1806. године, дошло је до трогодишњег затишија. Било је спорадичних окршаја са турским четама које су упадале изненада на ослобођену устаничку територију и чиниле злодела (пљачке, убиства, силовања, палежи и сл.). 
 
Турска царевина је била већ у бројним проблемима, јер су поред Срба и угњетавани остали хришћански народи са Балкана (Бугари, Грци...) подизали буне против турске страховладе и терора. Турска војска - Јањичари су почели да се буне и траже своја права, отимали су србским сељацима земљу и претварали је у читлуке, наметали су своје даџбине. Такође дошли су и економски проблеми - настала је агонија, праћена безакоњем.
 
Београд је ослобођен од Турака 1807. године. А 1808. година је била без великих бојева, па су Срби предвођени Правитељствујућим Совјетом наставили да подижу иниституције и да развијају власт на ослобођеним територијама.На седницама скупштина долазило је често до свађа Карађорђевих присталица и других војвода, јер једни су хтели централизовану власт, а други не.
 
И Срби и Турци су ослушкивали шта се дашава у рату Наполена и Руске империје.

 

 
 
ПРЕ БИТКЕ

Године 1809. долази до нових заоштравања односа између Турске и Русије. После узалудних преговора дошло је поново до избијања сукоба. 12. марта 1809. Турска порта објављује рат Русији. Тако су Руси као прву помоћ послали су Србима 1.000 пушака и велику количину муниције.


Србија креће у офанзиву према Турској: Карађорђе креће у правцу Црне Горе, Миленко Стојковић одржава везу са Русима, Лука Лазаревић и Сима Марковић упућени су преко Дрине у Босну, а за напад на Ниш је одређен Милоје Петровић.
 
На Ниш крећу пожаревачка, ћупријска, параћинска, ражањска и алексиначка нахија са нешто неготинских Крајишника и Левчана као и батаљон редовне војске. Све укупно око 16.000 људи који су се 21. априла 1809. скупили у Делиграду и кренули ка Нишу. Као помоћ био је и чувени хајдук Вељко Петровић који је оперисао на путу Ниш-Пирот. Према подацима које су Срби имали, Турци су у Нишу имали свега 3.000 војника.
 
 
 
 
БИТКА

Србска војска се према Нишу кретала веома споро. Пред Ниш долазе тек 27. априла 1809. и то код села Каменица, Горњег и Доњег Матејевца, где изграђују шест шанчева. Први и највећи је био на Чегру са војводом Стеваном Синђелићем, други у Горњем Матејевцу (код данас обновљене Латинске цркве) са Петром Добрњцем, трећи северозападно од Каменице са војводом Илијом Барјактаровићем, четврти у Каменици са главним командантом Милојем Петровићем, пети шанац је био изнад Каменице са војводом Пауљом Матејићем и шести у Доњем Матејевцу.
 
Синђелићев шанац је био облика правоугаоника, на средини подељен стрељачким ровом. На једној страни су били шатори војводе и војске, на другој барутана у коју је војвода Синђелић пуцао.

Захтев Милоја Петровића да се Ниш одмах нападне није прихваћен. Тражило се да се сачека са нападом и изврши јака блокада града. Са друге стране, турска војска је добила велико појачање од преко 20.000 војника из Једрена, Солуна, Врања и Лесковца. Такође, у овој Чегарској бициучествовало је и неколико стотина Арбанаса.

Бој је почео у јутарњим часовима 31. маја 1809. (19. маја по старом календару). Турци су јуришали четири пута, али су их Синђелићеви ускоци одбили. Напослетку, преко оних који су изгинули и испунили ровове око шанца, Турци су на јуриш ушли у шанац.
 
Сада је тек настао прави окршај - "прса у прса". Борба пушкама, претворила се борбом кундацима, ножевима, хватање за гушу и за косу. Турцима су стално долазиле нове снаге, а Синђелић је остао сам. Кад је Стеван Синђелић видео да не може Турке истерати из шанца, да је много Срба изгинуло, а да не би пао жив Турцима у руке, опалио је из своје кубуре у пуну бурад барута и тако је завршио бој.
 
После овога, на Чегру је лежало око 16.000 Турака и 4.000 Срба.
 
 
 
 
ПОСЛЕДИЦЕ

Да би застрашио Србе, турски Хуршид-паша је у знак освете и опомене наредио да се од лобања палих србских устаника сагради Ћеле-кула на улазу у Ниш. У Ћеле-кулу су узидане 952 лобање и данас стоји као симбол борбе Срба за независност и слободу. Касније Алфонс де Ламартин француски путописац је записао 1833. при посети Ћеле кули:
- „Нек Срби сачувају овај споменик! Он ће научити њихову децу колико вреди независност једног народа, показујући им по какву су је цену платили њихови очеви.”


 

Због пораза на Чегру, Карађорђе је морао да одустане од похода у Стару Србију, а румелијски везир је освојио целу источну Србију до Велике Мораве, где је Карађорђе са напором успео да организује одбрану. Зима је такође помогла устаницима, па су се Турци повукли из источне Србије.
 
Карађорђе је иначе одузео Милоју Петровићу чин војводе и протерао га у Остружницу, код Београда, што је овај доживео као увреду.
 
 
 
 
 
ГОДИНАМА КАСНИЈЕ

 

Споменик на Чегру и Ћеле кула у Нишу обновљени су 2009. године и ту је 31. маја 2009. одржана централна прослава 200. годишњице битке. Свечано је обележена и 100. годишњица битке 1909. године.

 

 
Породица Селимира Марковића још од средине 1980-их година чува Чегарски споменик, где дочекују путнике намернике и ђачке екскурзије.

Дуго година је постојао Чегарски марш, у организацији извиђачког клуба града Ниша, али је прекинут 2011. године. Обновељен је 2017. године од удружења Србски Светионик.




Посећено је: 2393  пута
Број гласова: 20
Просек: 5,00

Оцените нам овај чланак:






ПОВЕЗАНЕ ВЕСТИ:

Ми смо с тобом Карађорђе Петровићу

1804: Сеча кнезова

1805: Иванковачка битка

1806: Бој на Делиграду

Хајдук Станко

Серија Вук Караџић











Ћеле-кула (тур. kelle kulesi, односно "кула од лобања") је споменик из Првог србског устанка (1804-1813) који је у знак одмазде турски Хуршид-паша изградило од лобања, погинулих србских ратника, предвођених Стеваном Синђелићем, у Чегрској бици, крајем маја 1809.

Француски путописац Алфонс Де Ламартин је 1833. године записао да Србљи морају да сачувају Ћеле кулу како би показали својим потомцима да су њихови преци животима плаћали њихову слободу...

Ово је јединствен случај у Европи да је овако нешто морбидно узида.

 Налази се на 4 км од центра Ниша, на путу ка Бањи.

 Сврстана је у споменике културе од изузетног значаја за Републику Србију и данас представља музејски објекат.


*                *                  *


Споменик на брду Чегар, надомак Ниша, подигнут је на месту где се одвијала чувена битка из Првог србског устанка, у знак сећања на погинуле војнике и војводу Стевана Синђелића.

Споменик на Чегру представља непокретно културно добро као споменик културе од изузетног значаја. за Републику Србију

Данашњи споменик у облику куле — симбола српског војног логора. Подигнут је поводом 150. годишњице ослобођења Ниша од Османског царства, 1. јуна 1959.  године.

Првобитни споменик је остао у ниши новог, изнад којег је 1928. године постављено бронзано попрсје Стевана Синђелића, рад вајара Славка Милетића.

Деценијама Чегарски споменик чува Селомир Марковић и његова породица.